Foto: privatna arhiva porodice Kuzmanov

Da li radni ili paradni, tek do pre pola veka nije bilo kuće u ovom delu sveta koja nije imala bar jednog ili dva konja.

Uz konje su išla i kola: ona obična seljačka, u koja su se konji uprezali da idu u polje. Bogatiji su imali i fijaker ili karuce, prevozna sredstva koja su služila za paradu i putovanja, kad je lepo vreme. A kad dođe zima, tu su bile sanke, u koje su se takođe uprezali konji.

Industrijalizacija i mašine preuzele su poslove od ovih vrednih, plemenitih i vernih životinja a automobili i autobusi, i druga prevozna sredstva olakšali i ubrzali putovanja.

Konji su izgubili svoju svrhu, seljačka kola rasformirana a fijakeri podignuti na tavane.

Sa konjima i kolima nestale su i zanatlije kao što su kolari, kovači i potkivači, sarači…

Koliko su kolari bili važni i slavni majstori, na primer, govori i to da se čuveni zrenjaninski majstor za fijakere Laus spominje i danas a u njegove karuce i fijakere, stare više od jednog veka, reparirane, i danas se uprežu konji širom Srbije a i šire.

Danas su konji ponos, hobi, strast, uživanje, sport, ljubav. Ta se ljubav prenosi sa kolena na koleno, i u porodicama u kojima ih danas ima, konjarstvom se bavi već treća ili četvrta generacija.

Kuzmanovi

U porodici Kuzmanov iz Elemira, konjarstvom se bavi sada već četvrta generacija. Uzgojem konja bavili su se pradeda, deda, otac Milenko, a sada i četvrta generacija, Milenkov sin Aca. Konje voli i sin Acine sestre, pa je već i peta generacija na vidiku.

U domaćinstvu Kuzmanovih, ili Litrinih kako ih znaju, su lipicanerke Lasta i Avala, devetogodišnje kobile.

Tu su i karuce. Lausove, naravno.

Osim što se takmiče, konji Kuzmanovih su ukras mnogih svatova kako u Vojvodini tako i u celoj Srbiji.

– Kad isteraš karuce, svi moraju za njima da se okrenu, a konji moraju da ti budu najlepši, „umodani“, kako se to kaže, da im se dlaka sjaji, rep da se sija, kopita da budu namazana. Moraš da imaš najlepšu opremu i za konje i za karuce, nešto što niko drugi nema. Samo tako možeš da traješ i da uspeš, kažu Kuzmanovi.

Konji se kupaju specijalnim šamponom da bi bili beli kao sneg. Kad prođeš rukom, nijedna dlaka ne ostane u njoj. Rep se posebno pere, u kanti. Kopita moraju da budu namazana, da se sjaje.

Ne samo što više nema kolara, nego nema ni kovača ni potkivača. Kuzmanovi angažuju potkivača iz Zemuna, koji dolazi na svaka tri meseca.

Danas imati konje nije jeftino. Ali, onaj ko ih voli, ne razmišlja o tome koliko to košta. To je , kažu Kuzmanovi, strast.

Ta strast se kod njih prenosila sa kolena na koleno, kao i nepisano pravilo kog se drže svi. Ili to što radiš, radi kako treba, ili se nemoj ni hvatati posla.

Jovići

Samo desetak kilometara vazdušnom linijom od Elemira smestili su se Gospođinci a u njima Jovići. “Da je konjar biti lako, konjar bi bio svako“. Tim rečima, a uz osmeh, Rada Jović iz Gospođinaca odgovara na pitanje koliko je danas zahtevno baviti se konjarstvom, i to ne bilo kakvim, nego onim na vrhunskom nivou.

Rada je vlasnik lipicanera Boke i Jadrana, jednih od najlepših grla u Vojvodini, koji su do sada osvojili više nagrada na raznim manifestacijama. Šampionsku titulu u kategoriji dvoprega revija, sa lipicanerskim grlima Bokom i Jadranom, Rada je osvojio prošle godine na tradicionalnoj, 29. po redu Fijakerijadi u Surduku, koja važi za jednu od najmasovnijih i najprestižnijih u Vojvodini. Prethodno su, u Banatskom Novom Selu, dobili pehar za najbolji hod, u Bačkom Gradištu trofej za najkompletniju zapregu…

– Konji tek sa pet – šest godina stasavaju u glavi i onda znaju ko su i šta su. Dotle se radi obuka, a posle toga doobuka. Boka i Jadran sada imaju 12 i 13 godina, dosta su zrela grla i tačno znaju šta se očekuje od njih. Recimo, dok čekaju na nastup, ne smeju da budu agresivni jedan prema drugom, moraju da stoje mirno, sve dok to kočijaš zahteva od njih. Oni znaju kada se izvode napolje, kada se kupaju, češljaju, šišaju, kada se potkivaju. To sve podrazumeva redovan rad sa njima, kaže Jović.

I konja i fijakera ima još ali ovo su priče dvojice konjara koji čuvaju tradiciju i lepotu i duh ovih prostora.