Uloguj se / Registruj se
Registruj se

Main Menu

Navigacija

SA PREDUZETNIČKIM DUHOM SE RODIŠ

09.01.2019

Da najgora vremena mogu da budu izazov, ali i velika šansa, pokazuje preduzetnička priča Dragana Vidakovića, koga Zrenjaninci identifikuju sa trgovinskim lancem „Impel“ a Dragan je vlasnik i suvlasnik ukupno 9 preduzeća sa oko 180 zaposlenih.

Privatnim poslom sam počeo da se bavim iz nužde, početkom 90-tih godina u Novom Sadu, na poslednjoj godini studija mašinstva na Tehničkom fakultetu. Do te 1991. godine imao sam stipendiju jedne firme iz Bačke Topole koja mi je omogućila vrlo pristojno studiranje, priča Dragan Vidaković. Početkom devedesetih, kriza i rat su učinili da nestane stipendije, a roditeljske penzije nisu bile dovoljne ni za njih a kamoli za studiranje. Rušio se kompletan društveni sistem u kojem se živelo, radilo, stvaralo i planiralo, i ja sam bio prinuđen da zbog obezbeđenja elementarne egzistencije nešto preduzmem i radim. Iznajmio sam zato jedan aparat za prodaju kokica na Spensu kako bih sebi obezbedio novac da završim fakultet. Uložio sam u taj „biznis“ svoju ušteđevinu od celih 300 maraka. Posao je krenuo više nego očekivano dobro. Dnevno sam prodavao i po 700 kesica kokica po ceni od jedne marke, a meni je ostajalo u to vreme (kad su plate i penzije bile tek nekoliko desetina maraka) neverovatnih 200 maraka. Zbog toga sam i posao sa kokicama preselio u Zrenjanin, a u želji da se u zimskim uslovima zaštitim od hladnoće, zakupio sam i kiosk i proširio „asortiman“ na semenke i slično. Međutim, kada je naišla 1993. i hiperinflacija, taj posao se obesmislio, pa sam u zakupljenom kiosku počeo da se bavim prodajom štampe i cigareta i slične trafikantske robe. Potom sam zakupio i drugi, pa treći, četvrti i onda je nastao i „Impel“ koji je osnovan na Bogojavljenje 1995. godine, kaže Vidaković.

Dragan Vidaković je prva generacija u porodici koja se bavi privatnim poslom.

Moji roditelji su odrasli u drugom sistemu. Nisu bili oduševljeni kad sam sve što sam uštedeo uložio u aparat za kokice. Otac mi je govorio da čuvam novac za crne dane. Ja, sa svojih 24 godine, nisam razumeo za koje crne dane da čuvam. Ipak, sada sam siguran da osim prilike koja se ukaže, moraš da se i rodiš sa preduzetničkim duhom i darom jer mali broj ljudi je sposoban da prepozna priliku a još manji da razlikuje priliku od neprilike.... Ja volim da pobeđujem, čak i kad sa prijateljima igram mali fudbal. Mislim da je to takođe jedna od bitnih odlika preduzetnika. Vole igru i vole da pobeđuju. Iako su 90-te bile teške godine, bile su i prilika. Mnogo ljudi je tada započelo posao, ne mali broj njih je imao i velike uspehe za kratko vreme, ali od nas koji su tad izašli na scenu, preostao je tek jedan odsto. Nije lako uspeti, ali je još teže trajati. U turbulentnim i kriznim vremenima zaista nije lako živeti i raditi ali ona sa sobom nose i nesvakidašnje prilike i šanse koji u normalnim vremenima nisu moguće. Ja se i danas pitam, zašto su ljudi kupovali kokice po ceni od 1 marke, odakle im novac za kokice kad su plate i penzije bile 10 maraka.… Ali, eto mene su kokice uvele u preduzetništvo i donele početni kapital. Međutim, to je tek početak. Posle toga sledi veliki rad, ulaganja, napori, rizici… S druge strane, posle više od 25 godina preduzetničkog iskustva, preduzetništvo kao poziv i zanimanje ne bih menjao za bilo koji drugi posao, između ostalog i zato što donosi velike privilegije. Imaš slobodu da sam biraš koju ćeš igru da igraš i sa kim, sam sastavljaš ekipu, planiraš taktiku i strategiju... Ali, i odgovornost je onda samo tvoja, i uspesi i neuspesi, i to je cena koja mora da se plati napominje Vidaković.

Odluku da uplovi u preduzetničke vode Dragan Vidaković doneo je sam. Zato i svojoj deci prepušta odluku da se u životu bave onim poslom za koji se odluče.

Sasvim sam siguran da preudzetnički duh nije virus koji se prenosi. Svojoj deci kažem da neprestano tragaju za onim čime žele da se bave, da prepoznaju šta je to zbog čega će im srce brže zakucati, šta je to za šta su spremni da naprave veliku žrtvu. Svako od nas ima neki talenat, važno je da se on prepozna. I da se na tom talentu puno radi. I da se stalno neguje potreba da budeš bolji i u poslu i u privatnom životu kao čovek, završava svoje preduzetničku priču Dragan Vidaković.