ŠEĆERANA – PRVI VELIKI INDUSTRIJSKI POGON U ZRENJANINU
Iako prvi industrijski pogoni u Zrenjaninu, tadašnjem Velikom Bečkereku datiraju još iz 18. odnosno 19. veka, prvi veliki industrijski pogon svakako jeste Šećerana, izgrađen na početku 20. veka.
Iako prvi industrijski pogoni u Zrenjaninu, tadašnjem Velikom Bečkereku datiraju još iz 18. odnosno 19. veka, prvi veliki industrijski pogon svakako jeste Šećerana, izgrađen na početku 20. veka.
Prvi zabeležen pogon veći od majstorske radionice, bio je pogon za proizvodnju piva koji je 1745. godine podigao Sebastijan Kracajzen a čitavih sto godina kasnije, gradski hroničari su zabeležili otvaranje prve štamparije u gradu. Daunova ciglana otvorena je 1860. godine a 1868. godine parni mlin.
Ali daleko najznačajniji industrijski pogon, koji je uticao na privredne tokove grada i njegove okoline jeste izgradnja šećerane.
To je prvi moderni industrijski pogon, sagrađen kao kompleks, sa svim pratećim radionicama, zgradama i objektima za stanovanje.
Najznačajnija figura šećerane svakako je bio njen dugogodišnji direktor Viktor Elek, pa mnogi smatraju da je Elek bio i njen vlasnik. Ali, nije tako.
Investitor šećerane bila je Torontalska županija koja se zadužila kreditima u visini od tri miliona kruna, kod dve banke, jedne češke sa sedištem u Beču i jedne mađarske, može se pročitati na sajtu Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Kompleks fabrike za preradu šećerne repe projektovao je Viktor Beneš. Kako se fabrika nalazila na obodu tadašnjeg Velikog Bečkereka, projektant je imao prostora da osmisli ne samo fabričke pogone, nego da na velikom prostoru napravi čitav „vrtni grad“.
Osim fabričkog kompleksa, na prostoru koji je investitor kupio, niklo je još 30-tak objekata, namenjenih za stanovanje uprave i viših i nižih činovnika.
Najreprezentativniji objekat svakako je vila namenjena direktoru fabrike Viktoru Eleku.
Elekova vila građena u najboljem maniru secesije, kao kulturno dobro od velikog značaja, stavljeno pod zaštitu države.
I ostale zgrade imaju izuzetne arhitektonske detalje.
Zanimljivo je da je izgradnja šećerane, kao zaista veliki privredni poduhvat, vrlo pažljivo osmišljena. Neophodno je bilo obezbediti sirovinsku bazu, odnosno dovoljne količine šećerne repe a za to je bio zadužen grof Čekonjić, koji je imao zemlju od Bečkereka do Temišvara.
Morao je biti osmišljen i put kojim će šećer biti transportovan. Fabrika je zato imala svoje vagone a i svoj parobrod. Tako se šećer prevozio i železničkim saobraćajem, jer je u blizini bila pruga i železnička stanica a ni Begej koji je bio plovan nije bio daleko.
Sve vreme dok je na čelu šećerane bio Viktor Elek, odnosno du II svetskog rata, bila je to fabrika za uzor.
Eleka odmah na početku rata, kao Jevrejina, streljaju Nemci.
Posle II svetskog rata, fabrika je prešla u državno vlasništvo a 1953. ušla u sastav Industrijsko poljoprivrednog kombinata „Servo Mihalj“.
U privatizaciji, za razliku od nekih drugih šećerana, zrenjaninska nije prošla sjajno. Kupac joj se nije našao, fabrika je praktično prodata iz stečaja.
Kupila ju je „Viktorija grupa“ ali se šećer u njoj ne proizvodi.
Izvor: Sajt Ministarstva privrede
