U MIHAJLOVU SAČUVANA KUĆA STARIJA OD VEKA
Da prekinemo niz gradskih lepotica koje zaboravljene žive svoje gradske živote, evo primera kako se graditeljsko nasleđe, uz malo truda i volje i nešto novca može sačuvati za pokolenja.
Da prekinemo niz gradskih lepotica koje zaboravljene žive svoje gradske živote, evo primera kako se graditeljsko nasleđe, uz malo truda i volje i nešto novca može sačuvati za pokolenja.
Jedna od najstarijih kuća u Mihajlovu, ali i okolini, jeste održavana, lepa dužna kuća koju danas održavaju Eržebet i Geza Štajer.
Kuća u Mihajlovu ima sve karakteristike tradicionalne vojvođanske ili panonske kuće.
Tradicionalne panonske kuće zidane su prema standardima koje je propisala Austrougarska monarhija.
S druge strane, tradicionalna panonska kuća u okviru narodnog graditeljstva nastala je iz ukusa i potreba vojvođanskog seljaka. Prva planska naselja u Vojvodini nastala su polovinom 18. veka.
Sela već tada poprimaju osnovnu ortogonalnu šemu, gde se ulice seku pod pravim uglom, a kuće postavljaju na jednaku udaljenost jedna od druge. To su takozvana ušorena naselja.
U glavnoj instrukciji iz 1772. godine kraljica Marija Terezija u članu 15 Instrukcije zapoveda da kuće užom stranom budu okrenute prema šoru, a da razdaljina među kućama bude najmanje 17 metara. Pošto su bile zidane u obliku pravougaonika, domaćinstvo se širilo prema dubini dvorišta da se ne bi narušio ulični izgled.
Tradicionalnu panonsku kuću odlikuje strm krov, da bi se voda lakše slivala. Pokrivala se biber crepom koji je najdugotrajniji, lako se gradila uz mobu, majstori su pozivani samo za krov, a zidove su krečile žene.
Panonsku kuću karakterišu funkcionalnost, racionalno korišćenje prostora, jednostavna konstrukcija, svedeni oblici i dekoracija.
Od 1880. do 1930. godine u modi su bile kuće sa zabatom, trouglastim ili drvenim. Drveni zabat je naročito obeležje mađarskih, slovačkih i rumunskih sela.
Ovo kaže struka a u prirodi to znači da su kuće morale biti zidane na brazdu, sa užim delom ka ulici.
Obavezno su imale dva prozora sa ulice a neke, kao ova u Mihajlovu, imale su i drvena vrata kroz koja se ulazilo u konk ili zatvoreni hodnik.
Sa ulice je bila prednja, takozvana stajaća soba koja se retko koristila. Iz konka se ulazilo u ostale prostorije, kuhinju i stražnju sobu. Zahvaljujući ovom tipu kuće mogla se dozidati još jedna prostorija ukoliko je bilo potrebe.
U nastavku kuće, ali ipak odvojeno od nje, su komora ili ostava a onda prema dvorištu štale i obori.
Kuće ovog tipa su se krečile u belu ili drap boju, drveni zabat je već znak modernizacije a cokla (portura na fasadi) u braon boji se podrazumevala.
Kuća u Mihajlovu je građena početkom 20. veka. Naslednici prvih vlasnika danas žive u inostranstvu ali su brigu o kući poverili meštanima Eržebet i Gezi.
