Uloguj se / Registruj se
Registruj se

Main Menu

Navigacija

Razmatranje bitnih pitanja koja se odnose na ugovorne odnose

Ugovaranje poslova za svaki privredni subjekt predstavlja jednu od važnijih aktivnosti. Preduzetnici i poslovni ljudi kod nas vrlo često ovom segmentu poslovanja ne pridaju potrebanu pažnju. Vrlo često se poslovi zaključuju „na reč i obraz“, ili sa neodgovarajućom dokumentacijom, koja potom samo posredno upućuje na elemente usmenog ugovora koji je sklopljen.

Ovakav način ugovaranja poslova kasnije pravi značajne probleme ukoliko dođe do nesporazuma među ugovornim stranama, a posebno ukoliko taj konkretan poslovni događaj bude predmet sudskog postupka. U tom slučaju, iako oštećena ugovorna strana osnovano očekuje donošenje pozitivne sudske odluke, može lako da se dogodi, da zbog manjkavosti dokumentacije, ne može pravno-relevantno da dokaže činjenice na kojima temelji svoje pravo, pa da u konačnom i izgubi sudski postupak.

Stoga i želimo da ukažemo na izuzetan značaj važnosti ovog segmenta poslovanja. Uz to u današenje vreme digitalizacije, nema više mesta ranijim prigovorima u smislu, da se privrednici ne mogu baviti preteranom papirologijom, jer to usporava i koči njihovo poslovanje. Primećujemo da ozbiljni privredni subjekti ne samo da svemu ovome pridaju veoma veliku važnost, već da u slučaju kršenja dogovorenog idu za tim, da maksimalno od suprotne strane ostvare naplatu svog potraživanje, i to ne samo glavnice i kamate, već i štetu po svim osnovima.

Temeljni propis iz ovog segmenta je Zakon o obligacionom odnosima. Polazeći od ovog propisa, ukazaćemo na najbitnije segmente koji se moraju imati u vidu. Pošto je sve ovo kompleksna materija, svaki od pojedinačnih segmenata može biti predmet posebnog proširenog razmatranja.

Prilikom izbora ugovornog partnera, svakako da treba uraditi prethodno “skeniranje” budućeg poslovnog partnera, jer na žalost postoji puno privrednih subjekata sa prevarnim namerama, a pored toga postoji i kategorija poslovno neuspešnih i neodgovornih privrednih subjekata. Neoprezno poslovanje sa ovakvim privrednim subjektima svakako rezultira gubitkom. U današnje vreme postoje ozbiljne mogućnosti za prethodne analize poslovnog stanja budućeg poslovnog partnera, i to počev od APR-a, pa do Narodne banke Srbije, putem kojih se može doći do bitnih podataka o njihovom status.

Inače, svaki posao počinje pregovorima i ponudom, koja je faktički predlog za zaključenje ugovora. Postoje razne vrste i vidovi ponuda, ali ono što je bitno, to je činjenica, da je ponudilac vezan ponudom. Ukoliko je ponuda usledila nakon vođenja pregovora, pa se od iste jednostrano i bez razloga odustane, može se doći u poziciju, da se odgovara za štetu koja je eventualno u ovoj fazi ugovaranja pričinjena poslovnom partneru.

Moramo napomenuti, da u velikom broju slučajeva, kada se radi posebno o tome da je predmet ugovora pokretnina, da se za punovažnost posla ne traži obavezna pismena forma ugovora. Dakle, to podrazumeva da i usmeni ugovor proizvodi pravno dejstvo. Zakon propisuje za određene poslove obaveznu pismenu formu ( npr. ugovor o građenju ), dok u nekim slučajevima i obaveznu formu overe ( npr. kada su u pitanju nekretnine )

Nakon što se prihvati učinjena ponuda, faktički dolazi do saglasnosti volja o bitnim i sporednim elementima ugovora. To je u stvari momenat kada je došlo do nastanka ugovora (uvažavajući izneto u prethodnom stavu) Naravno, moguće je zaključiti i predugovor, i to u slučaju kada je postignuta saglasnost volja, stim da prethodno još treba da se steknu neki uslovi, da bi ugovor u konačnom mogao da se zaključi.

Gore pomenuti Zakon o obligacionim odnosima prilikom ugovaranje ne treba prepisivati. Ako nešto i nije ugovoreno, primeniće se imeperativne zakonske norme. No, to ne podrazumeva da ugovor treba olako tretirati. Naime, dozvoljeno je da ugovorne strane saglasno mnogo toga same urede ugovorom, odnosno da precizno regulišu svoja prava i obaveze. Tako zaključeni ugovor će biti „zakon za stranke“, kome Zakon o obligacionim odnosima stvara obavezujući okvir.

Veoma je važno da se predmet ugovora precizno odredi, gde je često puta neophodna pomoć i stručnjaka iz druge oblasti, posebno ako se radi o tehničkim pitanjima. Tu se može pribeći tome, da predmet ugovora opisuje prilog koji je sastavni deo ugovora, a koji u suštini predstavlja neki projekat, tender ili crtež.

Nadalje, napominjemo da preuzete ugovorne obaveze treba ozbiljno razmotriti. Kasnije nepoštovanje preuzetih obaveza daje mogućnost drugoj ugovornoj strani da raskine ugovor, ili da ga održi na snazi, ali u oba slučaja sa mogućnošću druge ugovorne strane da ostvari sva zakonska i ugovorna prava koja mu stoje na raspolaganju, a sve ovo na teret ugovorne strane koja je povredila preuzete ugovorne obaveze.

S tim u vezi treba ukazati i na to, da se kod nenovčanih obaveza može dogovoriti ugovorna kazna, a moguće je ugovoriti i kaparu. Da bi ova prava bila ostvariva, ista moraju biti u odgovarajućoj formi predviđena u ugovoru.

Često puta pogrešno se postupa kod primene kamata. Naime, kada se izdaje faktura, izdavalac ponekad upisuje, da u slučaju kašnjenja ima da se zaračuna zakonska zatezna kamata. Ovo je suvišno iz razloga, jer pisalo to ili ne, ova kamata teče imeperativno. To znači, da se ova kamata može uvek zahtevati za period docnje. Prema tome, zakonska zatezna kamata se ne ugovara. Može se ugovoriti ugovorna kamata, ali opet ne jednostrano kroz fakturu. Ugovorena kamata mora kao takva biti definisana ugovorom, i na način kako je to dozvoljeno.

Segment koji se odnosi na raskid ugovora, podrazumeva utvrđenje uslova pod kojima se ugovor može raskinuti, kao i posledice koje su stim u vezi skopčane. Sve ovo mora takođe biti detaljno razradjeno u ugovoru. Ovo ističemo posebno u kontekstu činjenice, da se iz ugovornog odnosa istupa po predviđenoj proceduri, u suprotnom se pak radi o kršenju procedure. Ako se iz ugovornog odnosa izlazi po predviđenoj procedure to za sobom ne povlači negativne posledice. Međutim, u suprotnom se dolazi u poziciju kršenja ugovora, o čemu je gore bilo reči.

U ugovoru je korisno utvrditi nadležnost suda u mestu koje će iziskivati najmanje troškova za slučaj spora. Uočava se da pojedini preduzetnici u fakturu upisuju da je nadležan određeni sud. To ne proizvodi pravno dejstvo isto kao i kod kamate, jer faktura je jednostrani akt. Dakle, nadležnost se može ustanoviti jedino putem ugovora. Ako nema ugovorene nadležnosti, najčešće se postupa prema opštem pravilu o nadležnosti suda, što podrazumeva da će za slučaj spora nadležan biti sud u mestu sedišta tužene strane.

Korisno je u ugovoru navesti i da sve izmene proizvode pravno dejstvo jedino ako su sačinjene u pismenoj formi. Ovo iz razloga, da bi se kod eventualne parnice isključilo to da jedna od ugovornih strana pokušava da dokazuje kako je nešto drugo bilo kasnije ugovoreno, pa da sud prihvati dokazivanje u tom pravcu.

Inače, Zakon o obligacionim odnosima razrađuje veći broj ugovora, tako da svaki od njih nosi svoju specifičnost. Ovde je ukazano na osnovne – opšte, elemente koje bi trebalo imati u vidu kada se pristupa zaključenju ugovora. Ako se radi o nekom posebnom zakonom imenovanom ugovoru, u tom slučaju moraju se ispoštovati propisane specifičnosti za taj konkretan ugovor.