Predmete od drveta koje izrađuju supružnici Irina i Vladimir Kostić imali su priliku da upoznaju posetioci sajmova i bazara širom Srbije a kupce Kostićevi imaju i iz inostranstva.

• Proizvodimo uglavnom upotrebne kuhinjske predmete, daske, varjače, činije, stoliće…Kao veliki zaljubljenici u prirodu i prirodne oblike trudimo se da što više sačuvamo prirodnu lepotu drveta. Svaki komad iz naše radionice je potpuno unikatan i nije moguće napraviti dva identična komada, kaže Irina Kostić.

U maloj porodičnoj radionici sve se radi ručno i uz pomoć malih ručnih mašina. Kako su u pitanju kuhinjski predmeti, Kostići se trude da svaki komad bude savršeno obrađen i da bude potpuno bezbedan za korišćenje.

Izrada predmeta od drveta ne spada u stare zanate ali pirografija, ručna tehnika ukrašavanja, jeste sertfikovano kao stari zanat.

• Pirografija je ručna tehnika ukrašavanja, odnosno to je iscrtavanje natipsa, crteža, tehnikom spaljivanja drveta. Kad se drvo ukrasi na ovaj način, crtež nastao pirografijom ne može da se opere, da se obriše i potpuno je bezbedno za upotrebu, kaže Irina i dodaje da joj je bilo potrebno dosta vremena da ovlada ovom tehnikom.
• Samouka sam, učila sam i savladavala ovu tehniku na razne načine. Postoji nekoliko osnovnih elemenata a onda dalje nadograđujete te početne tehnike u skladu sa idejama, maštom… Nije komplikovano ali nije ni jednostavno, kaže naša sagovornica.

Poseban kvalitet proizvoda koji dolaze iz radionice “Woodisha” jeste unikatnost. Ne postoje dva ista predmeta, a Kostići su uvek raspoloženi da naprave i personalizovani predmet, sve po želji kupca.

Kupci su posebno oduševljeni duhovitim natpisima na daskama i varjačama.

• Oboje smo maštoviti i kreativni ali moram da priznam da je Vladimir autor najduhovitijih natpisa, kaže Irina.

Svoje unikatne kuhinjske predmete Kostići izrađuju od raznih vrsta drveta, od lipe, kestena, duda…

I zaštita predmeta je potpuno prirodna, na bazi pčelinjih preparata i prirodnih ulja..

• Počeli smo pre četiri godine i zadovoljni smo kako nam se posao razvija. Još ne možemo da od njega živimo, ali mislim da smo na dobrom putu. Ono što je sigurno jeste da smo u procesu tranzicije od nečega što nam je bio hobi u nešto što će postati pravi porodični biznis, kaže Irina Kostić.

The post Drvene kuvarice Irine i Vladimira appeared first on Virtuelni Inkubator.

Kada su 2012. godine registrovali poljoprivredno gazdinstvo znali su da će im glavni cilj biti da proizvedu najkvalitetnije proizvode a da ih onda na najprirodniji mogući način prerade.

Vremenom, iz palete proizvoda se izdvojio favorit.

To je mali kukuruz šećerac – „bebi korn“. I pokazalo se da je izbor pun pogodak.

• Naš zaštitni znak a sad i brend je „bebi korn“, prerađen mini kukuruz šećerac. Prerađujemo ga na prirodan način, imamo svoju tajnu recepturu a kupci su oduševljeni. Ali, polako nas prepoznaju i po cvekli, jednoj divnoj i zdravoj namirnici… Trudimo se da, koliko god je moguće, naši proizvodi budu proizvedeni na prirodan i zdrav način, stalno nešto inoviramo, u poslu je cela porodica i to kupci ali i stručna javnost prepoznaju, kaže Vera Jarkovački.

Za svoj „bebi korn“ Jarkovački su tri godine zaredom dobili zlatnu medalju na Novosadskom poljoprivrednom sajmu.

• Prerađujemo ga na starinski način, ne stavljamo nikakve aditive alii mamo svoj tajni recept za tečnost u kom kukuruz stoji. Imamo tri veličine tegli, pa pakujemo “bebi korn” u tegle od 720, 580 i 200 grama. Kupci su oduševljeni našim kukuruzom, kaže Vera Jarkovački i dodaje:
• “Bebi korn” jeste Zvezda broj jedan ali po kvalitetu ne zaostaju ni ostali. Naša vitaminska salata, od cvekle, šargerepe, kupusa, paprike i krastavaca takođe je dobila Zlatnu medalju Novosadskog sajma prošle godine. Poznati smo po cvekli, cvekli sa belim lukom, lukorabi…Ove smo godine napravili i ljuto grožđe. Pravimo slatko, likere, sirupe, džemove, ističe naša sagovornica.

Na poslovima na gazdinstvu angažovani su svi članovi porodice Jarkovački.

• Svako doprinosi koliko može u tom trenutku. Nama je poljoprivreda život a ne posao. A lepo je kad od toga što radite a volite možete i da živite, ističe Vera Jakrovački.

The post Bebi korn iz Dolova appeared first on Virtuelni Inkubator.

I kako to obično biva, planirali su jedno a desilo se drugo. Tako počinje i tako traje priča porodice Isakov.

• Imamo porodični voćnjak u centru sela i u njemu bukvalno svo voće koje uspeva na ovim prostorima. Viškove smo u sezoni muž i ja prodavali na pijaci na Lesnini i na Bagljašu. I onda su mušterije počele da nas pitaju, da li možda pravimo pekmeze. Jedne sam godine napravila pekmez od viška i prodala odmah. I tako je počelo a dokle će nas dovesti, to ćemo videti, počinje priču Brankica Isakov.

Sve su se više tražili pekmezi i džemovi, mušterije su još u proleće poručivale količine za narednu zimu i najamnji problem koji danas Isakovi imaju jeste – plasman.

• Shvatili smo da nemamo dovoljno voća, pa smo proširili voćnjak na baštu a sad smo se proširili i na komšiluk. Pažljivo sadimo novo voće, jer nam je ideja da u voćnjaku imamo sorte koje slede jedna drugu. U voćnjaku imamo jagode, dve sorte malina, kupine, šest sorti trešanja, ne znam koliko sorti višanja, devet sorti šljiva, tri sorte kajsija, nektarine, breskve, dunje… Tako smo napravili plan sadnje, da kad jedna sorta prođe, druga dođe, kaže naša sagovornica.

Iako svi pomažu, u voćnjaku je glavna Brankica. Savladavala je jednu po jednu veštinu, proširivala znanje, širila paletu proizvoda.

• Jedan od najvećih problema bilo je naći majstore za rezanje voća. Pa sam odlučila da naučim to da radim i sad voće orezujem sama. Tako se kamufliram dok režem, da me Orlovaćani ne prepoznaju, misle da sam muško, priča naša sagovornica i dodaje:
• Voćnjak je ozbiljan posao, u njemu uvek ima nešto da se radi. Tu je sad i prerada. Imamo baš mnogo posla a tek će ga biti kad realizujemo ono što smo isplanirali. Ove godine smo kupili još jednu baštu u susedstvu i u njoj posadili šumske jagode. Posla ima od februara do kraja novembra, za odmor nam ostanu decembar i januar. Odlučila sam, za početak, da dam otkaz u jednoj školi gde sam imala 20 odsto norme a za dalje, videćemo, kaže Brankica.

Kaže, uveče zaspi a ujutru se budi sa novim idejama i receptima.

• Koristim tradicionalne recepte, koje sam nasledila od bake i od mame. Pokazalo se da su to ukusi koji odgovaraju i našim kupcima. Trudim se da koristim što manje šećera, da proizvodi budu što prirodniji, da kupci osete poznate ukuse… Uvodim i neke novine, probam, ne uspe pa uspe. Ono što je mislim najvažnije jeste da ono što radite radite sa velikom ljubavlju, pažnjom i posvećenošću. Onda, uz sve teškoće, ne možete da ne uspete, kaže Brankica Isakov.

The post Orlovatsko carstvo pekmeza appeared first on Virtuelni Inkubator.

Članice ovog udruženja uvek su tu da svojim znanjem, veštinama i velikim entuzijazmom pomognu da svaki događaj u selu protekne besprekorno.

Tu su da okite selo za praznike, da umese krofne za đake u školi, da učestvuju u akciji ozelenjavanja, da se prisete meštana koji su zadužili selo, da daju doprinos svakoj humanitarnoj akciji, da pronose priču o Melencima širom Srbije…

Udruženje žena „Đurđevak“ postoji više decenija. U njemu je uvek aktivno 30-tak žena, smenjuju se generacije ali uvek ima onih „čuvarki vatre“…

Vitrine u njihovim prostorijama prepune se pehara i priznanja, jer retko gde se pojave a da ne zablistaju.

Znanje se prenosi sa generacije na generaciju, pa se žene okupljene u udruženju bave ručnim radovima, čuvaju starinski veštinu „necovanja“ ali najviše vole da mese kolače, i to one starinske…

Onim što najbolje znaju Melenčanke su se predstavile i na Festivalu božićnog kolača „Česnica“ koji je po četvrti put održan u Narodnom muzeju u Zrenjaninu.

• Napravile smo česnicu po starinskom receptu, onako kako su je pravile naše bake i naše mame, sad je pravimo mi a verujemo da će i nas imati ko da nasledi, kaže Zorka Kuručev iz Udruženja žena „Đurđevak“.

Česnica je u Banatu slatka. Pravi se od tankih kora, koje se filuju mlevenim orasima i suvim grožđem.

• Važno je da se kore više suše nego peku i to je ta posebna veština koja mora da se savlada. Kore moraju da ostanu bele, da se ne prepeku. I česnica mora da bude suva. Kad se poslaže, obilno se posipa prah šećerom, kaže naša sagovornica.

Osim što su napravile starinsku česnicu, Melenčanke su prikazale i kako izgleda božićna trpeza. Na njoj su obavezni i sitni kolači koji su se nekad pravili, oblatne, breskvice, šapice…

• Vidimo da se mnogi vraćaju zaboravljenim ukusima, starinskim kolačima, i zato smatramo da su udruženja žena kao što je naše jako važna da sačuvaju i recepte ali i običaje, kaže Zorka Kuručev.

The post Melenački „Đurđevak“ – čuvar baštine Banata appeared first on Virtuelni Inkubator.

Veštini krojenja i šivenja učila ju je baka pa mama a sada je ova učenica Hemijsko-prehrambene i tekstilne škole „Uroš Predić“ iz Zrenjanina već iskusna „majstorica“.

Elena pohađa smer tehničar – modelar odeće i krajem oktobra osvojila je prvo mesto na takmičenju u okviru međunarodnog projekta Euro vet, koje je održano u rumunskom gradu Lugoj.

Ovo takmičenje organizovano je u okviru Erasmus projekta, posvećenom stručnoj saradnji i razmeni znanja u oblasti tekstilne tehnologie i stručnog obrazovanja.

Takmičenje je bilo organizovano u dva dela.

• Imali smo zadatak da za četiri sata izradimo zamišljeni proizvod, tašnu za plažu i tašnu na rame od recikliranog pamučnog materijala- muške košulje. To je bio opšti zadatak a onda smo takmičenje nastavili u Lugoju, priča Elena.

U Lugoju se odvijao završni nivo takmičenja.

• U okviru posebnog zadatka, pod nazivom „Iznenađujući izazov“ izradila sam džep po sopstvenom izboru, i to od sedam delova tkanine, tehikom šivenja parčića krpicama „pačvork“. Torbe smo mogli da kreiramo kod kuće a onda smo na samom takmičenju dobili poseban zadatak, za koji nismo znali unapred šta će biti, neki deo torbe. Smislila sam da to bude džep i presrećna sam što su moja ideja i moj rad oduševili žiri i šta sam pobedila. Ponosna sam što sam na najbolji način predstavljala i moju školu i moj grad i moju zemlju i što smo pokazali da imamo i znanje i veštine da se takmičimo sa učenicima iz škola iz Rumunije, Mađarske, Italije, kaže Elena Trubajić.

Kao nagradu za ovaj izuzetan uspeh, Elena je dobila modernu šivaću mašinu.

• Obožavam da šijem, obožavam tkaninu, materijale… Zato sam i upisala ovu školu a planiram da školovanje nastavim na fakultetu. Šivenjem me je „zarazila“ baka, puno sam naučila od nje, učila sam od mame i sad se samo usavršavam u školi. Ideje mi samo naviru, stalno nešto kreiram, dizajniram, ali i šijem i sebi i svojim drugaricama. Kad treba nešto da se popravi, tu sam, kaže Elena Trubajić.

The post Pačvork džep za pobedu appeared first on Virtuelni Inkubator.

Iako na poljoprivrednom gazdinstvu ima posla od jutra do mraka, one nađu vremena za neki dodatni posao i dodatnu zaradu.

Vodi ih želja da iskoriste generacijsko znanje, veštine ali i domaće proizvode kojih na imanju nikada ne manjka.

Jedan od takvih primera je i Jelena Bitević iz Farkaždina.

Osnovna delatnost poljoprivrednog gazdinstva Bitević je ratarstvo i time se najviše bavi Jelenin suprug.

Jelena je odlučila da iskoristi ono što na svom gazdinstvu ima i da tome doda vrednost.

• U Banatu ne može da se zamisli ručak bez domaće supe a ta domaća supa bez domaćih rezanaca ili flekica. Imamo svoju živinu, imamo svoja jaja, da mesim znam i pre godinu dana odlučila sam da probam sa sopstvenom proizvodnjom domaće testenine, priča Jelena Bitević.

Ko misli da je lako umesiti dobre rezance, grdno se vara.

• Znanje je u rukama i prstima. Morate da znate da umesite dobro testo, morate da ga pravilno razvaljate i osušite i onda da ga dobro isečete u željeni oblik, nastavlja Jelena.

Jelena testo mesi ručno, jer se njoj to pokazalo kao najbolje.

• Iako postoje osnovne mere, testo morate da osetite u prstima. Ja sam od malih nogu učila da mesim rezance, prvo od babe, onda od mame i može se reći da je ovo generacijsko znanje. Testo se mesi od brašna i jaja. Domaća jaja mu daju posebnu boju i poseban kvalitet, ističe Jelena.

Onda sledi valjanje testa do željene debljine, pa sušenje. Na kraju ide sečenje.

• Rezance sečem na mašini a flekice i trakice ručno, dervišom i posebnim makazama. U ponudi imam i taranu. Tarana se pravi rendanjem na trenici i to je najteže, ali mnogi vole taranu u supi, posebno u paradajz čorbi, kaže naša sagovornica.

Primetila je Jelena da se domaći proizvodi sve više traže i sve više cene.

– Nekada su se u svakoj kući mesili rezanci, sada to nije slučaj, ali ljudi i dalje vole da se u supi nađu domaći. Imam jednu mušteriju čak u Surčinu, svaki put kad kupi rezance kaže da može da podgreje supu i pet puta, i da se testenina nikad neće raspasti – ističe Jovanka.

Testeninu prodaje u selu, u kom se jednom nedeljno održava pijaca. Ima svoje tržište i u obližnjem Perlezu, pomogne i internet, ali su i dalje najverniji kupci oni koji su jednom probali flekice ili taranu.

– Ko ih jednom kupi, nema prepreke da ponovo dođe do rezanaca. Naruče, ja ih umesim, pa im neko odnese do Zrenjanina, a odatle putuju dalje, naglašava Jelena i dodaje da je za nju mešenje domaćih rezanaca – relaksacija.

• Zatvorim se u svoj deo kuće, pustim muziku i krenem. A lepo je što mi je hobi postao i izvor prihoda, kaže Jelena Bitević iz Farkaždina.

The post Jelenino carstvo domaćih rezanaca appeared first on Virtuelni Inkubator.

Počeli su zbog dečjeg bronhitisa a danas im koze obezbeđuju posao i platu.

• Mlađi nam se sin sa dve godine razboleo od bronhitisa i preporučuli su nam da pije kozje mleko. Nabavili smo dve obične koze kako bismo za decu imali sveže mleko svakog dana. I onda se koza ojarila, pa smo imali još jednu, pa se pojavio višak mleka i eto tako smo počeli pre petnaestak godina, priča Zrenjaninac Goran Jovanov.

Dodaje da do korone potražnja za kozjim mlekom nije bila velika, pa su počeli da prave i sir od viškova. A onda je sve eksplodiralo.

• Odjednom su ljudi shvatili koliko je kozje mleko zdravo a koliko je sir pravi delikates. Shvatili smo da koze mogu da nam postanu izvor prihoda. Kad smo odlučili da ćemo se baviti mlečnim kozarstvom, sve je ostalo bilo lakše. Dao sam otkaz u firmi u kojoj sam radio, kupili smo koze rase alpino, registrovali poljoprivredo gazdinstvo i krenuli, ističe Jovanov.

Država podstiče kozarstvo, pa im je velika pomoć bio povraćaj novca kojim su koze kupili. Sada im slede i subvencije.

• Više nemamo ni problem sa plasmanom. Odlučili smo da modernizujemo proizvodnju, uskoro ćemo postaviti izmuzilište, i sve to vodi ka povećanju stada, ističe Jovanov.

Dodaje da svi u porodici vole životinje, i da im zato nisu nikakav problem poslovi oko koza.

• To su pitome, pametne i mazne životinje i vraćaju vam onoliko koliko u njih uložite. Dva puta dnevno se hrane, dva puta dnevno muzu, valja im čistiti prostor i obezbediti im dovoljno hrane. Nama u kući to nije teško, najviše mi pomaže supruga ali uskoče i sinovi kad treba, kaže Jovanov.

Niko im se u porodici nije bavio kozarstvom, pa su Jovanovi učili iz knjiga i na sopstvenim greškama.

• Sve što je potrebno naučio sam sam. Veterinar ih redovno obilazi ali verujte, ja ih toliko dobro poznajem, da znam tačno šta kojoj fali i kako da joj pomognem.One su zaista članovi porodice i naravno svaka ima ime, kaže Goran Jovanov, kozar sa Zelenog polja.

The post Od dve sanske do stada alpina appeared first on Virtuelni Inkubator.

Dva, jer je prvi, napravljen teškom mukom i sa deset prstiju, prodao, naivno verujući da bez salaša može da živi.

Kad je shvatio da mu života bez salaša nema, kupio je drugi. I taj drugi je podizao iz temelja, bolje reći iz ruševina.

• Salaš je moj život, širina, dužina, nebo, ravnica dokle ti pogled seže i, naravno, ovce, Od ovaca sam počeo, ovcama ću izgleda i završiti, priča Stevan Mavrenski, 78-godišnji Melenčan, stočar i ratar.

Svoje malo carstvo počeo je da gradi od dva jagnjeta.

• Nisam imao od koga da nasledim ništa. Počeo sam kao seoski čoban, čuvajući tuđe stado. Onda sam skupio za dva jagnjeta, pa sam od dva jagnjeta dobio još dva i tako sve dok nisam stigao do prvog stada, priča Steva.

Od dva jagnjeta, Steva je u svom veku, od 17-te godine kada je počeo da se ovcama bavi, stigao do stada od 400 ovaca i četiri čobana.

• Ovce su meni davale tri useva, mleko, vunu i jagnje. Nekada se mleko otkupljivalo, nekad se vuna odlično prodavala, o jaganjcima da i ne govorim. Danas sam ostao na jednom, na jaganjcima. Vunu dajem u bescenje, a mleko više niko ne otkupljuje, priča Steva.

Na pašnjaku od aprila do novembra, a zimi u toru. Steva ima posebnu rasu ovaca – „baguru“. To je mešavina banatske cigaje i ko zna još kojih rasa.

U pitanju je izuzetno izdržljiva rasa ovaca, koja ne traži mnogo, trpi hladnoću i vrućinu, sama sebe na pašnjaku nahrani…

Autohtona je to rasa, koja polako nestaje.

Bilo je na salašu i krava, reke mleka su tekle…

• To je bio život. Radilo se mnogo, od jutra do mraka, stoka traži svoje. Nema godišnjeg odmora, nema praznika ni sveca, i kad ti je slava, prvo moraš stoku da namiriš pa onda da slaviš. Radilo se ali i se i stvaralo. Volim da kažem išta sam stvorio od ništa, priča Steva Mavrenski.

Posle šest decenija salašarenja, teškog rada i paorskih muka, Steva će od tog života morati da se oprosti.

• Stigle su godine, stigle su i bolesti i salaš više nije za mene. Voleo bih da njegovom novom vlasniku donese sreću kakvu je meni donosio celog života, kaže Steva Mavrenski iz Melenaca.

The post Išta od ništa appeared first on Virtuelni Inkubator.

Godinama je istraživala, isprobavala, i na kraju je u teglama završio beli luk, koji je inače povrće broj jedan na porodičnom imanju u Idvoru.

• Nekada, dok su na zemlji radili i moja svekrva i svekar, na njivama smo imali mnogo više različitog povrća, od krompira, paradajza, crnog luka, paprike, bostana… Sada je malo drugačije, poljoprivredom se bavimo suprug i ja i radimo ono što možemo sami da postignemo. Po količini koju proizvedemo, nekako se izdvojio beli luk. Moja želja je bila da beli luk ne završi samo u vencu u nečijoj kuhinji, nego da pokažem kako se od njega može svašta napraviti i u raznim obilicima sačuvati, priča Milena Vurdelja iz Idvora.

Beli luk je ukiselila, pa počela da mu dodaje različite arome, od mirođije do ljute paprike.

• Beli luk je i lep i koristan ali ga mnogi ne konzumiraju u svežem stanju. Kad je ukiseljen, ne samo što se lakše konzumira nego može i da stoji, dodaje Milena.

Počelo je belim lukom a onda se nastavilo.

• Jedne su nam godine jako rodile dunje. Muž ne peče rakiju pa mi je palo na pamet da napravim slatko. Odlično je prošlo. Imali smo i cveklu u većim količinama. Primetila sam da cvekla ne spada u omiljeno povrće pa sam pokušala da i od cvekle skuvam slatko. Moji su se kupci oduševili i to je sada jedan od traženijih proizvoda. Tako da malo eksperimentišem, malo koristim tradicionalne recepte ali ideja je ista a to je da ono što proizvedemo na njivi i bašti finalizujem zaokružim proizvodnju, ističe naša sagovornica.

Iako je rođena u gradu, život na selu ne bi menjala ni za šta. A posebno život u Idvoru.

• Izgleda kao da je selo na kraju sveta. Ali, to je za nas ceo svet. Nikada ne bih menjala sadašnji život. Žao mi je samo što se sela prazne a selo može toliko da pruži, plodnu zemlju i dalje zdravu životnu sredinu. Potencijali su veliki ali ih slabo koristimo. Muke poljoprivrednika su velike, mnogi odustaju, mladi jedva čekaju da iz sela pobegnu. Ne znam zašto kao društvo i kao zajednica ne cenimo više domaći proizvod, zašto ne podržavamo lokalne proizvođače. Umesto da kupujemo ono što je sinoć ubrano, mi kupujemo nešto što ne znamo ni gde je sejano ni gde je brano ni kako je do nas stiglo, kaže Milena Vurdelja.

The post Beli luk made in Idvor appeared first on Virtuelni Inkubator.

Jorgan je bio važan predmet u svakom domaćinstvu.

Osim da bude kvalitetan, da zimi dobro greje a leti i hladi, ako je potrebno, morao je da bude po meri. Ni dugačak ni kratak, ni uzak ni širok.

Pa je i u poslovicu ušao: širi se i duži koliko ti jorgan dozvoljava.

A postoji i priča o snalažljivom jorgandžiji i jorgan planini.

Bilo kako bilo, u jednom trenutku, vuneni jorgani ustuknuli su pred sintetikom a onda su ih alergije i zdrav razum vratili u život.

Samo što sad nema ko da ih sašije.

Nada Tapai imala je jorgandžijsku radnju u Zrenjaninu. Zbog bolesti, morala je u prevremenu penziju, radnja više ne postoji ali „jorgandžijsku vatru“ čuva njen suprug Marton Tapai. Jorgan sašije prijateljima, rođacima, još u prstima čuva posebnu veštinu šivenja dobrog jorgana.

• Naša je radnja bila poznata po tome što smo šili nove jorgane od stare vune. Dobar jorgan može da služi i 30 i 40 godina ali ni tada mu nije kraj. Raspara se, vuna se opere, izdrnda ponovo, i sa novim damastom i svilom, vek mu se produži za još nekoliko decenija, počinje priču Marton Tapai, poslednji zrenjaninski jorgandžija.

Kvalitetan jorgan ima nekoliko slojeva. Donje platno je od damasta, pa sledi pamučni šifon, vuna, i na kraju svila.

• Danas se šiju lakši jorgani, od dve do dve i po kile, ranije je bilo i onih od pet kilograma. Za običan jorgan crtaju se, mi ih zovemo tako, dve „kobasice“ za prošireni tri, dodaje Marton.

Za šivenje jednog jorgana potrebno je nekoliko dana. Od alata – igla, makaze, naprstak, tu je i ram, đerđef… Naš sagovornik sa ponosom čuva iglu s okruglom ušicom koju mu je ostavila njegova tetka. Takva je, kaže, igla danas raritet.

• Paradoks je da se danas sve više traže jorgani od prirodne vune a sve je manje majstora koji mogu da dobar jogran sašiju. Jorgandžija ne može bez drndara, a u okolini skoro da nema takvih majstora. Naš majstor drndar ima više od 80 godina i neće ga niko naslediti. Ni naše kćerke ne žele da nastave porodičnu jorgandžijsku tradiciju. Naučile su da sašiju jorgan pored nas, ali nemaju ambiciju da zanat nastave, kaže Marton Tapai.

Ko ima dobar jorgan zato neka ga i dobro čuva.

• O jorganu, da bi vam trajao tri pa i četiri decenije, morate da se dobro brinete. To znači da ga morate staviti u navlaku. Znači i da ga svakog dana, kada ustanete, dobro protresete. Možete da ga izlufitirate i osunčate u toku leta. Ako ga leti ne koristite, pažljivo ga odložite, na tamno mesto, do sledeće zime. Ako ste imali dobrog jorgandžiju, grejaće vas bez greške maltene dok ste živi, kaže Marton Tapai, majstor za dobre jorgane.

The post Jorgan po meri ili pod jorgan planinom appeared first on Virtuelni Inkubator.

Istina, pčele su ga kao vrlo posebna zajednica oduvek zanimale, ali o tome da od njih živi, nije ni sanjao.
Pčelarstvom se u njegovoj porodici niko nije bavio i svoje je medno carstvo gradio polako, strpljivo, učeći iz literature, pažljivo slušajući starije pčelare…

• Ceo život ću učiti o pčelama i od pčela, i nikad neću sve znati, kaže ovaj mladi pčelar iz Kumana, sela u opštini Novi Bečej.

Počeo je od jedne košnice, danas ih ima 200. U ponudi, Kneževići imaju pet vrsti meda, lipov, od lipe sa Fruške Gore, suncokretov, livadski, uljanu repicu i miks suncokreta i lipe.

• Med je osnova ali stalno unapređujemo ponudu. Kažem mi, jer ovog posla ne bi bilo bez moje supruge, koja ima svoj posao ali mi zdušno pomaže oko pčela u slobodnom vremenu. Proizvodimo jako traženi bronhi med ali i razne vrste mednog namaza, pa u ponudi imamo čoko med, med sa voćem, bananom, jagodom i malinom, sa kandiranim voćem, sa cimetom… Proizvodimo i medovaču, liker od meda, a za manifestacije i bazare na kojima redovno učestvujemo moja supruga napravi i prigodne sveće, kaže Knežević.

Pčele su pola godine na paši a zimu provedu i zimskom stacionaru. Tu se odmaraju, oporavljaju i pripremaju za sledeću godinu.

Iako je na startu izgledalo da će i ova godina koja polako curi biti još jedna u nizu loših, pčelarima se, na kraju, osmehnula sreća.

• Godina je počela masovnim uginućem pčela. To pogodi svakog pčelara, ne samo finansijski nego i emocionalno. Nastavila se lošom bagremovom pašom, što je već postalo pravilo. Ali, zato su ostale paše bile vrlo dobre, a suncokretova i odlična, kaže Slobodan.

Niska cena meda je ono što se takođe ponavlja iz godine u godinu. Sve poskupljuje, samo se medu cena ne menja.

• Cena meda je kao i prošle godine. Na veliko je nešto viša ali ne dovoljno a na malo se ne usuđujem da povećam cenu, jer pažljivo slušam šta mi tržište govori. Kod nas je med nisko na listi prioriteta kod kupovine i mislim da ukoliko bi poskupeo, ljudi bi ga još manje kupovali. Razum mi kaže da cena mora biti veća, stalno mislim, od narednog ću meseca podići cene, a onda to ne učinim, jer vidim da ljudi nemaju para i ako moraju nečeg da se odreknu, to će biti med, kaže naš sagovornik.

Ne samo što mu obezbeđuju pristojnu egzistenciju, pčele su njegov život, ističe Knežević.

• Uživam u radu oko njih, stalno učim i unapređujem svoje znanje… Pčelinje društvo je toliko složena zajednica da, dok sam živ, neću ga upoznati do kraja. Našao sam odličnu kombinaciju, da volim ono što radim i da od tog mogu sebi da obezbedim pristojnu platu. Više mi i ne treba, kaže Slobodan Knežević, pčelar iz Kumana.

The post Medno carstvo pčelara iz Kumana appeared first on Virtuelni Inkubator.

Klice su bogate vitaminima, mineralima, enzimima i antioksidansima, olakšavaju varenje i jačaju imuni sistem.

Mogu se dodati salatama, smutijima, sendvičima i drugim jelima.

U porodici Bartoš iz Aradca klice prosto vole da jedu, koriste ih često, pa je naša sagovornica odlučila da ih ponudi i tržištu.

• Klice su super hrana. Mi ih svi u kući jako volimo i često jedemo. Malo me čudi da ovde ljudi još nisu upoznati koliko su klice dragoceni dodatak ishrani, kaže Arađanka Margita Bartoš.

Klice Bartoševi vole, pa ih dodaju sezonskim salatama ili ih jedu kao salatu sa samo malo jogurta ili pavlake.

• Zimi su nam još važnije, kad nestane sezonskog svežeg povrća. Za klijanje ovih alfa alfa klica lucerke potrebno je pet, šest dana a kad ih uberem, još pet dana mogu stajati u frižideru. Preporučila bi ih svakom, jer su prepune vitamina i minerala. Moram da priznam da mladi ljudi znaju više nego stariji i kad ih vide na tezgi, ništa ne pitaju, samo kupuju, kaže Margita.

Margita u svojoj mini bio bašti najčešće proizvodi klice od lucerke, jer je njih, kako kaže, najjednostavnije proizvesti. Ali, kad ima više vremena, uzgoji i klice od mungo ili azuki pasulja.

• Klice su mogu proizvesti bukvalno od svakog povrća i žitarica, od graška, pirinča, rotkvice, pšenice… Ukusne su, aromatične, mogu se dodavati čorbama, nadevima, varivima…Zdrave su, lako se vare, samo ih treba isprobati, kaže naša sagovornica.

Uopšte, Margita u svojoj bašti proizvodi razne zanimljive biljke, koje posle prerađuje na različite načine.

• Jesen nam je u znaku šipka. Beremo ga, sušimo i kasnije koristimo za čaj. Ali, sušim i drugo voće i začinsko bilje koje sama uzgajam. Sve u našoj seoskoj bašti uzgajano je na prirodan način, ima mnogo ručnog rada, ali mi tako volimo da radimo. Uvek bude viškova koji završe na pijaci a ima onih koji su nam već godinama mušterije sa „kućnog praga“, kaže Margita Bartoš.

The post Super hrana iz Aradca appeared first on Virtuelni Inkubator.