Orlovatsko carstvo pekmeza

Počeli su od voćnjaka u centru Orlovata i prodaje svežeg voća na zrenjaninskim pijacama. U planu su imali da viškove, pre svega kajsiju i šljivu, suše.

I kako to obično biva, planirali su jedno a desilo se drugo. Tako počinje i tako traje priča porodice Isakov.

• Imamo porodični voćnjak u centru sela i u njemu bukvalno svo voće koje uspeva na ovim prostorima. Viškove smo u sezoni muž i ja prodavali na pijaci na Lesnini i na Bagljašu. I onda su mušterije počele da nas pitaju, da li možda pravimo pekmeze. Jedne sam godine napravila pekmez od viška i prodala odmah. I tako je počelo a dokle će nas dovesti, to ćemo videti, počinje priču Brankica Isakov.

Sve su se više tražili pekmezi i džemovi, mušterije su još u proleće poručivale količine za narednu zimu i najamnji problem koji danas Isakovi imaju jeste – plasman.

• Shvatili smo da nemamo dovoljno voća, pa smo proširili voćnjak na baštu a sad smo se proširili i na komšiluk. Pažljivo sadimo novo voće, jer nam je ideja da u voćnjaku imamo sorte koje slede jedna drugu. U voćnjaku imamo jagode, dve sorte malina, kupine, šest sorti trešanja, ne znam koliko sorti višanja, devet sorti šljiva, tri sorte kajsija, nektarine, breskve, dunje… Tako smo napravili plan sadnje, da kad jedna sorta prođe, druga dođe, kaže naša sagovornica.

Iako svi pomažu, u voćnjaku je glavna Brankica. Savladavala je jednu po jednu veštinu, proširivala znanje, širila paletu proizvoda.

• Jedan od najvećih problema bilo je naći majstore za rezanje voća. Pa sam odlučila da naučim to da radim i sad voće orezujem sama. Tako se kamufliram dok režem, da me Orlovaćani ne prepoznaju, misle da sam muško, priča naša sagovornica i dodaje:
• Voćnjak je ozbiljan posao, u njemu uvek ima nešto da se radi. Tu je sad i prerada. Imamo baš mnogo posla a tek će ga biti kad realizujemo ono što smo isplanirali. Ove godine smo kupili još jednu baštu u susedstvu i u njoj posadili šumske jagode. Posla ima od februara do kraja novembra, za odmor nam ostanu decembar i januar. Odlučila sam, za početak, da dam otkaz u jednoj školi gde sam imala 20 odsto norme a za dalje, videćemo, kaže Brankica.

Kaže, uveče zaspi a ujutru se budi sa novim idejama i receptima.

• Koristim tradicionalne recepte, koje sam nasledila od bake i od mame. Pokazalo se da su to ukusi koji odgovaraju i našim kupcima. Trudim se da koristim što manje šećera, da proizvodi budu što prirodniji, da kupci osete poznate ukuse… Uvodim i neke novine, probam, ne uspe pa uspe. Ono što je mislim najvažnije jeste da ono što radite radite sa velikom ljubavlju, pažnjom i posvećenošću. Onda, uz sve teškoće, ne možete da ne uspete, kaže Brankica Isakov.