Vesele saksije banatske

Sosa i Lala od saksija donele su udruženju žena iz Zrenjanina nagradu za najkreativniji štand prošle godine na manifestaciji Gastro karavan, koji je prošle godine održan u Zaječaru.

Nema kome se ove simpatične figure, koje pritom imaju i upotrebnu funkciju, nisu dopale.

Nisu postale gradski suvenir ali to njihovoj kreatorki, Zrenjaninki Vesni Jovičić, nije ni važno.

Vesna svoje vesele saksije pravi, pre svega, jer joj to potreba, poriv, zadovoljstvo a kako je članica udruženja „Suncokret“, sa kojim izlaže na manifestacijama, i dodatni izvor prihoda, pored invalidske penzije koju odnedavno uživa.

• Crtanje, bojenje, slikanje, od ranog detinjstva su mi bili preokupacija. Posle završetka srednje škole nisam imala hrabrosti da pokušam na akademiji, pa sam upisala višu tekstilnu školu koja je tada postojala u Zrenjaninu. Kao tekstilni inžinjer zaposlila sam se u tadašnjoj „Slogi“ ali već je bila kriza, „Sloga“ je, kao i kompletna tekstilna industrija u gradu propala i onda kreće drugi deo mog života i borbe za egzistenciju, kaže Vesna Jovičić.

Svoje prve vesele saksije napravila je slučajno.

• Nisam znala šta da poklonim kumi. I onda mi je sin predložio da joj napravim neki ukras za baštu. Odjednom sam u glavi imala saksije. Prvo sam oslikavala pojedinačne, a onda je stigla mašta koja stvarno može svašta. Spojila sam dve, pa sam toj novoj figuri dodala ruke, pa noge i tako je krenulo, nastavlja Vesna.

Počinje od sirove, tek pečene saksije.

Zamisli figuru i kreće.

• Dečak, devojčica, pčelica, zeka, Deda Mraz… Onda sam otkrila svetionik, koji je sastavljen od nekoliko saksija, ređanih od najveće do najmanje. Dodajem im ukrase, koje ili pravim sama ili kupim kod Kineza, jer gde drugo, smeje se naša sagovornica.

Vesnine vesele saksije, kako ih je nazvao njen sin, danas ukrašavaju bašte i prozore širom sveta. Kako ih lakira, saksije mogu da prezime napolju, trajne su, u njima može da se posadi cveće…

Vesna ih izlaže na sajmovima i manifestacijama, šalje brzom poštom…

• Prva velika narudžbina otišla je za Bosnu i Hercegovinu, u jednoj turi 14 komada, i to mi je bio vetar u leđa. Ima ih u svim državama bivše Jugoslavije, Nemačkoj, Francuskoj a najviše u Švedskoj. No, najvažnije od svega je da one mene usrećuju dok ih pravim a očigledno i one kod kojih završe, kaže Vesna Jovičić.