O zrenjaninskoj pivnici i pivari, još jednom

Pre četiri decenije, 17. decembra 1985. godine, otvorena je pivnica „Četir konja debela“.

Svečano je otvorena povodom 240 godina od početka pivarstva u Zrenjaninu, odnosno od godine koja se zvanično uzima kao godina otvaranja prve pivare u Zrenjaninu a bogami i u Vojvodini.

Vrlo brzo po otvaranju, pivnica je postala kultno mesto, sinonim za dobro pivo, još bolju, tradicionalnu gastronomsku ponudu i sinonim za odličan provod.

Pivnica je otvorena u okviru kompleksa zrenjaninske pivare, u delu u kom se nekada nalazila ledara, i njen enterijer je u svemu pratio stil u kom je izgrađen kompleks pivare.

Kompleks Zrenjaninske industrije piva, inače, 1991. godine, proglašen je spomenikom kulture od velikog značaja.

Kako danas izgleda kompleks pivare tako izgleda i pivnica.

Radi povremeno a kako izgleda unutra znaju oni koji nekada u nju uđu.

Spolja izgleda isto kao što izgleda ceo kompleks, zapušteno, okrnjeno, kao da se o njima niko ne brine.

Što je, u stvari, i tačno.

Za dvadeset godina, ako do tada preživi, a napada se sa svih strana, ovaj bi kompleks napunio tri veka.

Dakle, pre skoro tri veka, na obali Begeja, pivarski majstor Sebastijan Krajcezen podigao je prvu radionicu piva.

Procvat pivara doživljava u 19. veku, kada njen vlasnik postaje Lazar Dunđerski, i podiže ovakav industrijski kompleks kakvim ga danas znamo.

U decenijama nakon Drugog svetskog rata i nacionalizacije, Zrenjaninska industrija piva jedna je od najpoznatijih pivara u bivšoj Jugoslaviji ali i regionu.

Vrhunac kvaliteta Zrenjaninsko pivo dostiglo je sedamdesetih godina 20. veka. Osamdesetih godina pivara je zabeležila svoj tehnički maksimum proizvevši 406.000 hektolitara piva i čuvenog energetskog napitka „Tut – gut“.

Za zrenjaninsku pivaru vezuju se mnoge zanimljivosti.

Jedna je vezana za održavanje prve Konferencije nesvrstanih zemalja u Beogradu 1961. godine. Na toj konferenciji zrenjaninska pivara je dobila isključivo pravo za točenje piva. Svaka flaša na etiketi nosila je obeležje BK, što je značilo – Beogradska konferencija.

Pivo se, uzgred, zvalo „Peace“ (Mir).

Osim toga, zahvaljujući pre svega kvalitetu piva, ali i dobrim vezama, Zrenjaninska industrija piva je postala jedini snabdevač Jugoslovenskih železnica, odnosno KSR-a (kola za spavanje i ručavanje).

U Pivari se tada sa ponosom govorilo da se Zrenjaninsko pivo troši od Jesenica, do Đevđelije, misleći na vozove, odnosno na spavaća kola i restorane.

I tako dalje i tako dalje.

Platila je pivara ceh nesrećnih 90-tih a onaj završni ekser zakucan je užasnom i neobjašnjivom privatizacijom i konačnim uništenjem.

Pivara je završila u stečaju, koji u nekom obiliku traje i dalje.

Kompleks na kom se nalazila napada se sa svih strana i bez velikog angažovanja teško da će dočekati proslavu tristotogodišnjice.

Grad se u očuvanje ove velike vrednosti mešao tek kad je morao, minimalno koliko je morao iako je, pod pritiskom javnosti, kad se na to još i reagovalo, vlasnik dela nekretnina i zemljišta.

Sa obale Begeja danas pivara pa i pivnica gledaju kako nestaje gradska baština na drugoj obali.

I čekaju kad će malj stići i do njih.