Dvorci kao porodična srebrnina
Vest da je dvorac Sokolac, u okolini Novog Bečeja, prošle nedelje prodat kao deo stečajne mase i to po početnoj ceni od 38 miliona dinara, dobro je uzburkala javnost.
Sokolac je tek jedan od dvoraca koji je nekada bio u vlasništvu ugledne porodice Dunđerski i poslednjih je decenija živeo teške dane.
Privatizacijom je nekako dospeo u ruke firme BD Agro iz Dobanovaca. Ta je firma završila u stečaju, pa u likvidaciji, a dvorac u Novom Bečeju preostala je „porodična srebrnina“.
Vest je uzbrukala javnost na dva načina: prvo što se uopšte nešto što je pod zaštitom države kao spomenik kulture prodaje „na doboš“ a drugo, što je dvorac kupila zrenjaninska firma Vojvodinaput, koja je opet u vlasništvu firme Rekonstrukcija i izgradnja puteva iz Surčina, a čiji je vlasnik švajcarska firma Janus Consulting AG.
Međutim, kao krajnji vlasnik, sa sto odsto udela, u APR je upisana državljanka Srbije Maja Buha, preneo je N1.
Ipak, nije ovo prva prodaja nekog dvorca. I nije ovo prvi dvorac koji je u lošem stanju, koji propada jer se, sticajem različitih okolnosti, našao u imovini nekadašnjih velikih sistema.
Ko je dosada kupovao dvorce?
Kupovali su ih oni koji su za to imali dovoljno novca i ideju šta bi sa njima dalje radili.
Posebno je pitanje zašto država, koja u slučaju kad je dvorac pod zaštitom kao spomenik kulture, ima pravo preče kupovine, nije zaintresovana.
A treće je pitanje, šta rade i šta preduzimaju nadležni zavodi za zaštitu spomenika kulture.
Na primer: dvorac Kaštel Ečka takođe je u privatnim rukama. Pre dve decenije većinski vlasnik Kaštela postala je kompanija „Univerzal holding“.
I ta vlasnička transformacija izazvala je reakcije u javnosti.
Danas tu činjenicu više niko i ne spominje.
Najmlađi dvorac u Vojvodini, dvorac Nojhauzen u Srpskoj Crnji, nekoliko puta je iznajmljivan, ugovori su sklapani pa raskidani…
Čak mu je i ime promenjeno u „Dvorac u Srspkoj Crnji“ jer je prethodno asociralo na nemačku okupaciju. I ovaj je dvorac pod zaštitom države kao spomenik kulture.
Njime danas upravlja opština Nova Crnja, najmanja i najsiromašnija opština u srednjem Banatu. Ideja je da se dvorac iznajmi nekom dobrom domaćinu a do tada, koristi se za lokalne svrhe a moguće ga je posetiti uz prethodnu najavu.
Prošle godine još jedan dvorac u Novom Bečeju, dvorac Fantast, posle dvanaestogodišnje borbe, vraćen je pod okrilje Matice srpske.
Dvorac i dvorski kompleks Bogdana Dunđerskog godinama su se nalazili u pravnom i svakom drugom vakuumu. Takozvana “pat pozicija” bez nadležnosti, pretila je da od dvorca načini još jedan u nizu propalih i urušenih tragova našeg kulturnog i nacionalnog nasleđa.
Dvorac nije u sjajnom stanju, decenije nebrige i nemara uzele su danak.
Nakon vesti o tome da je vraćen Matici srpskoj što je bila poslednja želja njegovog vlasnika Bogdana Dunđerskog, nema novih informacija o tome šta se u i oko dvorca dešava.
U Novom Miloševu, selu pored Novog Bečeja, postoji još jedan dvorac, dvorac Karačonji, jedan od najlepših primera klasicizma. I ovaj dvorac ima status spomenika kulture od velikog značaja.
I on je napušten, zapušten, ruiniran, sa potpuno neizvesnom budućnošću.
I da se vratimo na početak.
Bolje iko nego niko.
Država niti hoće niti može da se o graditeljskoj baštini brine.
Niti može niti hoće da je, osim deklarativno, zaštiti.
U Mađarskoj su dvorci pretvoreni u hotele, kulturne centre, muzeje, turističke komplekse…
U nekoj vinskoj zemlji možda bi se u ovakvom zdanju organizovao festival vina ili neko muzičko veče ili izložba.
Negde bi mogao biti konferencijski centar ili kulturni park.
A da, to je u Evropi.
Mi smo ovde.
Pa nam zato ostaje samo da vidimo koju ideju imaju novi vlasnici Sokolca, novi zaštitari Fantasta ili možda novi vlasnici Palate Dunđerski u Zrenjaninu, koja je ponovo došla u centar pažnje.
