NADA I MARTON TAPAI, ZRENJANINSKE JORGANDŽIJE
U Srbiji trenutno postoji jedan jedini sertifikovani jorgandžija. To je Zrenjaninka Nada Tapai. Nada je zahvaljujući subvencijama Nacionalne službe za zapošljavanje otvorila jorgandžijsku radnju. Nada ima i sertifikat, koji potvrđuje da se bavi stari zanatom.
U Srbiji trenutno postoji jedan jedini sertifikovani jorgandžija. To je Zrenjaninka Nada Tapai. Nada je zahvaljujući subvencijama Nacionalne službe za zapošljavanje otvorila jorgandžijsku radnju. Nada ima i sertifikat, koji potvrđuje da se bavi stari zanatom.
Koliko Nada zna, u Srbiji postoji još jedan jorgandžija koji je u postupku sertifikacije.
– Jorgandžiskom zanatu me je naučila muževljeva tetka, koja je to radila čitavog života. Ja, eto, počeh sticajem okolnosti kad sam ostala bez posla u fabrici tepiha, priča Nada.
Zapravo, zanat je od tetke naučio Nadin suprug Marton još u detinjstvu, pa sad pomaže Nadi u jorgandžijskoj radionici.
– Jorgane šijemo po narudžbini od potpuno prirodnih materijala, priča Marton. Koristimo pamučne materijale, prirodnu vunu i svilu. Šijemo ručno, bod po bod. Isključivo šaru koja se zove „pita“, jer sada su navlake za jorgane bez otvora, pa nema potrebe za posebnim dezenima. I konac koji koristimo je pamučni. Sve je prirodno i oni koji se pokrivaju ovakvim jorganima znaju koliko je to lepše i prijatnije od sintetičkih. Mušterije su nam sad već iz celog sveta, jer su nam u plasmanu mnogo pomogle društvene mreže, priča Marton.
Da bi se sašio standardni jorgan, potrebno je dva dana. Za veće, 2×1,40 metara, a jedan takav baš da počinju da šiju, potrebno je tri do četiri dana. Ali, od ujutru do uveče.
– Šijemo isključivo po porudžbini jer nemamo kapaciteta da sašijemo jorgan pa čekamo hoćemo li ga prodati, kažu Tapaievi. Sve je teže doći do materijala. Na primer, u okolini postoji još jedan jedini vunovlačar, koji vunu drnda. Čika Mile je već u godinama i pitanje je šta ćemo raditi ako on prestane da radi. Nije lako naći vunu. Mi bismo dobru vunu dobro i platili, ali ovčari neće da peru vunu a mi nemamo uslove još i za to. Jednom rečju, čitav lanac je poremećen i pitanje je hoće li jorgandžiski zanat preživeti, kažu Tapaievi.
Ipak, kažu, vole svoj zanat iako su prinuđeni da budu i nabavljači i ekspeditori.
– Kad dobijemo narudžbinu, prvo moramo da nabavimo ono što nam treba. Onda sledi šivenje pa slanje brzom poštom. Nije lako, ali volimo to što radimo i jedino nam je žao što nemamo naslednike. Od tri kćerke nijedna nije zaintresovana da zanat nastavi, kažu Nada i Marton Tapai, jorgandžije iz Zrenjanina.
