Ćilimarstvo i secesija

Fotografija: Narodni muzej Zrenjanin

Ćilimi, tepisi i drugi tkački proizvodi, po kojima je grad na Begeju, kako god se zvao, bio poznat u celom svetu, danas mogu da se vide u zrenjaninskom muzeju, o još nekim kućama i privatnim kolekcijama.

Od proizvodnje, u kojoj je nekada radilo blizu dve hiljade radnika, nije ostalo ništa.

Ćilimarstvo i secesija bili su tema predavanja kustosa Dejana Vorgića u Narodnom muzeju u Zrenjanina i prilika da se o dugoj i bogatoj tradiciji progovori još jednom.

O tradiciji koja je Veliki Bečkerek, na primer, odvela na Svetsku izložbu u Parizu.

Tkalo se po kućama mnogo pre nego što je to postala ozbiljna proizvodnja.

Dokumenti su zabeležili da je do procvata velikobečkerečkog ćilimarstva, koje je preraslo u ozbiljnu industrijsku proizvodnju, došlo krajem XIX veka.

U grad je stigao Antal Štajtman, slikar, pedagog, dizajner. Vidi potencijal u narodnoj radinosti i kućnim ćilimarama i 1884. godine osniva tkačku školu koja će za samo deset godina prerasti u Prvu torontalsku fabriku tepiha i štofova za nameštaj.

U Elemiru, istovremeno, radi tkačka škola vođena rukom Šarlote Kovalski.

Njih dvoje, uz pomoć vodećih mađarskih dizajnera i umetnika tog vremena, stvaraju prva dela u maniru secesije, koje će torontalski ćilim proslaviti.

Jer ćilimi iz Velkog Bečkereka odlaze na vodeće umetničke smotre širom Evrope, kao što su Svetska izložba u Parizu (1900), Međunarodna izložba primenjene umetnosti u Torinu (1902), Izložba domaće radinosti u Glazgovu (1902) i Međunarodna umetnička izložba u Veneciji (1905), piše kustos Dejan Vorgić.

Nisu jedini. U gradu radi i kompanija Vilmoša Grinbauma, angažujući domaću radinost kao i druga bečkerečka fabrika tepiha Udova Jakova Gutmana i sinovi.

U prvoj fabrici je napravljen i prvi persijski tepih a neki izvori tvrde da su tepisi stigli čak i do Mađarske železnice.

Tada nastao, torontalski tepih je i danas poznat svima iz sveta tepiha i tkanja.

Iz te fabrike, koju je u jednom trenutku u vlasništvu imao najpoznatiji industrijalac Lazar Dunđerski, nikla je velika kompanija, Fabrika tepiha “Proleter”.

U fabrici je, u njenim zlatnim godinama, radilo i 1 700 radnika.

Tranzicioni period fabrike tepiha obeležili su stečajevi i loša privatizacija.

Iz stečaja ju je kupio Rus Vladimir Antonov, vlasnik firme Belan, promenio ime i obećao obnavljanje proizvodnje.

Od proizvodnje, naravno, nije bilo ništa a pogoni na površini od 54 hiljade kvadrata izdaju se u zakup.

Torontalski ćilimi i tepisi preselili su se u istoriju.