Oda slanini

Slanina nas je othranila, njojzi hvala.

Suva, barena, hamburger, gronik, sapunjara, pančeta, debela i tanka, dimljena i iz salamure…

Teško da ima nekog ko je nije probao svežu, pečenu sa jajima, iz rerne ili tiganja.

Slanina je vrsta sušenog mesa i najvećim delom je svinjskog porekla.

U novije vreme, napravljena je i od ćurećeg pa i jarećeg mesa, ali kad se kaže slanina, zna se, ipak, na šta se misli.

Nastala je iz jednostavnog razloga: dok nije bilo frižidera i zamrzivača, a valjalo je jesti nešto i u mesecima kada napolju nije hladno, meso se sušilo. Ni sušenje ne bi bilo dovoljno da se to meso prethodno nije dobro usolilo.

Istina, posle su došli frižideri i zamrzivači, hladnjače i ledare, ali je slanina već stvorila svoje carstvo, koje je neugroženo ostalo do dana današnjeg.

I slanine ima razne.

Bočna ili prugasta dolazi od svinjskog stomaka. Red masti pa red mišića, takozvana prošarana, najčešća je i najomiljenija.

Leđna slanina, baš kao što joj i ime govori, skida se sa svinjskih leđa, tanja je i ima manje mesa.

Gronička, ili od gronika, stiže sa svinjskih obraza. Može se sušiti ali se ne dimi, obično peče u masti, zajedno sa čvarcima, posipa alevom paprikom.

I bočna i leđna, prvo idu u salamuru. U soli, u polama, provedu i po šest nedelja a onda završe na dimu. I na dimu mora da provede dovoljno vremena, kako bi što je moguće duže bila jestiva. Izgleda jednostavno, ali nije i za slaninu, baš kao i za druge prerađevine od svinjskog mesa, potreban je dobar recept i vešta ruka.

Bela slanina ili takozvana sapunjara, mišića ili mesa nema. Kad se dobro usoli i još bolje nadimi, meka je kao puter ali ne vole je svi. Samo slaninokusci.

Bilo kako bilo, s leđa ili sa obraza, svet se bez slanine ne može zamisliti.

Odlična je za doručak ili večeru, samo dimljena ili pržena u tiganju ili rerni, sa krompirom i ludajom, sa jajima… Dobro ide uz pasulj, dobro našpikuje ribu ili divljač, zamiriše podvarak ili sarmu…

Periodično omražena kao izvor svih zala od holesterola do povišenih masti u krvi, preživela je vekove.

S njom se u torbi ratovalo, kosilo i želo, jela se zimi jednako kao i leti, jednom rečju toliko je važna i nezamenljiva da je i tekst zaslužila.