PIVARA PRVI INDUSTRIJSKI POGON U GRADU NA BEGEJU
Zrenjaninska pivara i zrenjaninsko pivo postali su gotovo gradska legenda, toliko da je od svih proizvoda po kojima je grad bio poznat jedino pivo zaslužilo da mu se brend obnovi.
Zrenjanin je u 20. veku bio jedan od najrazvijenijih industrijskih gradova.
Proizvodi prehrambene industrije proslavile su grad u čitavom regionu, ali jednako je grad bio poznat i po proizvodima hemijske, metalske i tekstilne industrije.
Ali, ako biste Zrenjanince pitali na šta su najponosniji i čega se najradije i najviše sećaju, to bi sigurno bila pivara i zrenjaninsko pivo.
Zrenjaninska pivara i zrenjaninsko pivo postali su gotovo gradska legenda, toliko da je od svih proizvoda po kojima je grad bio poznat ( dekstroza iz IPOK-a, čuvena šunka u konzervi iz BEK-a, čarape iz „Udarnika“ ili šeširi iz „Begeja“) jedino pivo zaslužilo da mu se brend obnovi. To zrenjaninsko pivo neće se, istina, proizvoditi u Zrenjaninu ali proizvod pod tim nazivom ponovo je na tržištu. Pivo je zaslužilo i muzej. Zašto baš pivo pitanje je za neke druge stručnjake, ali istorija pivarstva u našem gradu duga je dva i po veka.
Prva pivara na obali Begeja
Iako se pivarstvo u gradu vezuje gotovo isključivo za ime Lazara Đunđerskog, prvu pivaru, odnosno radionicu za kuvanje piva podigao je 1745. godine Sebastijan Krajcajzen.
Kako je proizvodnja piva vrlo brzo postala toliko unosan posao, Krajcajzen, inače Nemac doseljen u naše krajeve, tako piše Dragoljub Čolić, gradski hroničar, od male radionice pravi pogon za proizvodnju piva, koji se smatra prvim ozbiljnim industrijskim pogonom u gradu.
Podiže ga upravo na mestu gde se i sada nalazi kompleks pivare, pored drvenog mosta u to vreme.
Hroničari beleže da, osim što je na velikom posedu bilo nekoliko zgrada i pogona, postojalo je i veliko dvorište u kom su se održavale zabave uz živu muziku i točilo pivo.
Krajczajenova pivara ostaće zapamćena i po tome što je upravo iz nje krenuo veliki požar, koji je zahvatio čitav grad. U tom velikom požaru 1807. godine izgorela je i crkva i Županijska zgrada.
Vlasnik i hoteldžija
Nakon ovih događaja, pivara je menjala vlasnike. Nakon nekoliko promena, kupio ju je Ferenc Roža, zajedno sa ženom, piše Čolić. Poznat po tome što je izgradio i hotel „Roža“, današnju „Vojvodinu“.
Pivara nije dugo bila u Rožinom vlasništvu jer je bila zastarela, bilo je potrebno mnogo ulaganja a Roža je očigledno imao i druge planove. Pravio je Roža pivo nekoliko godina, po bavarskoj recepturi i, na kraju, nemajući novac za sve svoje ambiciozne planove, prodao ju je Lazaru Dunđerskom.
Dunđerski joj donosi slavu
Pivaru 1898. kupuje Lazar Dunđerski.
Početkom XX veka Dunđerski objekte rekonstruiše u potpunosti, a tada instalirana tehnologija predstavlja vrhunska tehnološka rešenja.
Pivara je u državno vlasništvo prešla 1945. godina.
Vrhunac kvaliteta Zrenjaninsko pivo dostiglo je sedamdesetih godina 20. veka. Osamdesetih godina pivara je zabeležila svoj tehnički maksimum proizvevši 406.000 hektolitara piva i čuvenog energetskog napitka „Tut – gut“. Krenuvši putem tranzicije i privatizacije, došlo je do pada proizvodnje, a ubrzo posle i prestanka rada. Na čudan način, kupio ju je 2003. subotički biznismen Momčilo Rajić. Samo tri meseca 2003. pivara je radila, a već 2004. obustavljena je proizvodnja.
Koliko je tehnologija koju je Dunđerski instalirao bila moderna govori podatak da je mlin za slad (za suvo mlevenje) napravljen 1910. bio u funkciji sve dok proizvodnja piva nije obustavljena. Dugo godina u funkciji je bila i filter masa kao i variona.
To su sada eksponati u Muzeju piva.
