Tri trešnje za sto dinara
Počelo je sa trešnjama a kako će se završiti, to u ovom trenutku niko ne može da kaže.
Iako je aprilski mraz koji je uništio voćnjake i realna pretnja da voća iz domaćih voćnjaka neće biti bila vest za sve medije i to danima, poslovično zaboravni građani bili su šokirani cenama prvog voća.
Jagode su dostigle cifru od 500 dinara za kilogram, ali se zaboravljalo da se jagode gaje u plastenicima.
Trešnje su – protresle. Prve su koštale 1 500 dinara kilogram a onda im se cena ustalila na hiljadu dinara. Trešnje se još ne gaje u plastenicima i uvoze se vrlo malo i cena trešanja pokazala je u kakvom je stanju voćarstvo u Srbiji danas.
U voćnjacima, umesto tona, trešenje se beru u kilogramima. Vrlo slična situacija je i sa višnjama.
Tamo gde su i rodile, nema ko da ih obere. Velike plantaže, kojih nema mnogo, imaju mehanizaciju.
Voćari koji imaju manje površine oslanjali su se na ručno branje. Berača, međutim, nema a ako se neki i nađe, dnevnica je dostigla i 5 000 dinara.
Koliko će onda višnje koštati na pijaci?
Kajsije su sledeće ali njih, bar prema najavama, neće biti ni za probanje. Bar ne domaćih.
Prema najavama stručnjaka, vrlo nepovoljne vremenske prilike, nisu oštetile jedino jabuke i delimično kruške. Stradala je čak i, obično otporna, šljiva.
Voće je za prosečne potrošače postalo preskupo. Odnosno, preskupo je već godinama a ove će biti nedostupno.
Za bostandžije, ova će godina biti teška. Rod domaćih dinja i lubenica možda i neće biti toliko loš, ali bostandžije već deceniju i više borbu vode sa nekontrolisanim uvozom.
Lubenice se pojave krajem aprila. Stižu iz Albanije pa iz Severne Makedonije i tržište je, dok ne stignu domaće, već prezasićeno. O kvalitetu voća koje dospeva na tržište kad mu vreme sigurno nije, ne oglašava se niko. Gde su i kako te lubenice zrele, kako su stigle, ko kontroliše – tišina.
Malo se javnost uznemiri kad sazna da su smrznute jagode iz Srbije vraćene iz Holandije, zbog prisustva nedozvoljenih materija. Retko ko stigne do kraja vesti u kojoj piše da su te smrznute jagode samo prošle kroz Srbiju, na putu iz Albanije.
Koliko je te jagode u Srbiji ostalo, nije saopšteno, niti se zna, niti se iko time bavi.
Voćari na podršku države, ne računajući vlasnike hladnjača, ne mogu da računaju previše.
Voćnjaci se krče, jer od voća vajde nema.
Do pre koju deceniju, nije bilo dvorišta ili bašte u kojima nije bila bar po jedna voćka višnje, kajsije, jabuke… Višnje su se čak sadile ispred kuća, i pored opasnosti da ih oberu deca i prolaznici pre domaćina.
Danas su u dvorištima engleska trava i tuje, kako je to primetio prodavac na zrenjaninskoj pijaci.
Prodavac višanja, pak poziva kupce da dođu sami u voćnjak i beru ih zabadava. On berače ne može da nađe. Šta je uspeo da obere u borbi sa mušicama, rasprodavao je za bagatelu. Ostalo da bere niti hoće niti može, jer mu se ne isplati.
Kupci se nećkaju, ne bi da beru, samo bi da kupe. Po mogućstvu, jeftinije.
U tom slučaju, neka ih pojedu čvorci, reče voćar koji pod višnjama ima jedan hektar.
