Pravni saveti
Razmatranje uslova za namirenje i obezbeđenje potraživanja
U privrednom poslovanju, često dolazi do toga, da se moraju zaštiti poslovni interes od problema koji mogu nastati u pravnom prometu, a pre svega se odnose na naplatu potraživanja, ili izvršenja ugovorne obaveze.
Pravni poslovi, kao i poslovanje uopšte, može imati neželjene ishode, pa stoga postoje sudski i vansudski načini njihove zaštite.
U privrednom poslovanju, često dolazi do toga, da se moraju zaštiti poslovni interes od problema koji mogu nastati u pravnom prometu, a pre svega se odnose na naplatu potraživanja, ili izvršenja ugovorne obaveze.
Pravni poslovi, kao i poslovanje uopšte, može imati neželjene ishode, pa stoga postoje sudski i vansudski načini njihove zaštite.
Sudska zaštita je obezbeđena Zakonom o parničnom postupku i Zakonom o izvršenju i obezbeđenju.
Postupak koji se inicijalno može pokrenuti je postupak izvršenja. Uslov da bi se ovaj postupak pokrenuo je taj, da druga ugovorna strana nije u ugovorenom roku platila svoje obaveze iz zaključenog ugovora. Pri tom ugovor nije samo pravni akt koji je kao takav imenovan i potpisan, već je to i svaka postignuta saglasnost volja koja proističe iz narudžbenice, otpremnice i drugih poslovnih dokumenata, kojima se dokazuje postojanje potraživanja. U tim slučajevima, poveriocu je na raspolaganju mogućnost pokretanja postupka izvršenja na osnovu tzv. verodostojne isprave.
Ove isprave su zakonom definisane, a najčešće se upotrebljavaju menica bez protesta, računi sa otpremnicom ili drugim pismenim dokazom o tome da je izvršni dužnik obavešten o njegovoj obavezi, zatim obračun kamate sa dokazom o osnovu dospelosti i visini potraživanja, te privremena ili okončana situacija o izvršenim građevinskim radovima.
Takav postupak je u svom obliku jednostavan, a u većini slučajeva brzo se dolazi do faze sprovođenja izvršenja. Sve ovo važi ukoliko dužnik ne uloži prigovor na koji ima pravo, a sud ga usvoji. U tom slučaju, postupak se dalje sprovodi kao klasični parnični postupak, a što iziskuje dodatne troškove kao i vreme.
Da bi se uspelo u ovakvom sudskom postupku, mora se imati u vidu da zakon propisuje rokove u kojima se sudskim putem može obezbediti zaštita poslovnog interesa kroz pravni sistem. Zakon o obligacionim odnosima propisje tzv. rokove zastarelosti. To podrazumeva, da istekom određenog vremenskog roka, dužnik ima pravo da se pozove na zastarelost obaveze. Time dužnik sprečava da se poverilac koji nije blagovremeno preduzeo radnje za zaštitu svog prava, to pravo može da ostvari. Rok zastarelosti za pravna lica je 3 godine, s tim da svaka delimična isplata dužnika prekida rok zastarevanja, pa on počinje da teče iznosa. U pogledu zastare postoji razlika kod organizacionog oblika privrednih subjekata, pa za privredna društva (DOO, ortačka, akcionarska – društva kapitala), sudovi primenjuju pomenuti rok od 3 godine, dok za obaveze preduzetnika rok je 10 godina.
Moramo da istaknemo i to, da sudski postupak ima smisla samo ako dužnik obaveze koji svoju obavezu nije izmiro, ima imovine iz koje se potraživanje može naplatiti. U suprotnom sudski postupak će za poverioca prouzrokovati nove troškove, pa će mu se gubitak samo uvećati. Stoga se mora upravo imati u vidu sve ono što smo naveli pod tačkom 2, a odnosi se na važnost ugovaranja poslova.
Inače, da bi se izbegli sudski postupci sa neizvesnim ishodom, kao i odluke suda koja se kasnije ne mogu relizovati jer dužnik nema imovine, poželjno je koristiti zakonom dozvoljena sredstva obezbeđenja. Čest slučaj je da su date menice dužnika obaveze, nenaplative, pa se zbog toga treba koristiti tzv. relanim sredstvima obezbeđenja potraživanja. U suštini, to je najbolji mogući vid zaštite svog poslovnog interesa, za slučaj da se zaključeni ugovor ne realizuje kako je to inicijalno utvrđeno.
Realna obezbeđenja jesu: hipoteka kao obezbeđenje na nepokretnostima, zaloga na pokretnim stvarima i zaloga na potraživanjima koje dužnik obaveze ima prema svojim dužnicima.
Zaloga na pokretnim stvarima može biti upisana u javne registre (Agencija za Privredne Registre), uz ispunjavanje određenih uslova i poštovanje zakonom propisane procedure. Prednost je ta, da tako konstituisano založno pravo, postaje svima poznato i stvara određenu sigurnost koja štiti od zloupotreba.
Hipoteka kao obezbeđenje na nekretninama, svoje dejstvo proizvodi tek kada je upisana u javne knjige u kojima se vodi evidencija o nepokretnostima. Upisana hipoteka obezbeđuje prvenstvo nad svim kasnijim upisima koji idu na štetu vlasnika nekretnine, čime se štiti položaj lica u čiju korist je hipoteka konstituisana.
Hipoteka se može sprovesti u delo na više načina, i to kao sudska ili vansudska hipoteka.
Nadalje, hipoteka može biti ugovorna, ili zasnovana na jednostranoj izjavi dužnika obaveze, koji ima položaj založnog dužnika (jer zalaže svoju nepokretnu imovinu kao obezbeđenje novčanog potraživanja poverioca obaveze).
Za potraživanja u većem iznosu, prioritetno obezbeđenje bi trebala da bude hipoteka koja se konstituiše na nekretnini.
Sa druge strane, za potraživanja gde je u pitanju manji iznos, racionalnije je da se obezbeđenje ustanovi zalogom, koja može biti konstituisana na proizvodima, zalihama robe, prevoznim sredstvima, opremi i sl., a takođe i na pravima koja se mogu založiti, kao što su hartije od vrednosti, potraživanja prema trećim licima i sl.
Ukoliko privredni subjekt nema imovine koja bi bila podobna da se da u neki od navedenih vidova obezbeđenja, moguće je da osnivač, ili bilo koje treće lice pristupi njegovoj obavezi, te da prihvati ograničenu solidarnu obavezu sa obavezom dužnika, a do vrednosti imovine koju daje za potrebe obezbeđenja.
Inače, moguća je i kombinacija ovih obezbeđenja, u smislu da se jedno potraživanje obezbedi na više načina.
Takva zaloga, može, a ne mora, biti upisana u javne registre. Za ovu zalogu je bitno to da poverilac ima pravo da bira, da li će preuzeti stvar u državinu, ili će dužniku omogućiti da njome raspolaže. To zavisi od okolnosti slučaja, pa svako za sebe treba da nađe najbolji modus, u smislu kako da obezbedi svoje potraživanje u okviru zakonskih mogućnosti.
Sprovođenje postupka izvršenja, sada je u nadležnosti javnih izvršitelja, koji imaju široka ovlašćenja da prikupljaju podatke o eventualnoj imovini dužnika, kao i ovlašćenja za preduzimanje radnji u postupku koji dovodi do realizacije naplate potraživanja.
Ovi postupci su koncipirani tako, da sve troškove prethodno snosi poverilac koji je pokrenuo postupak, a na kraju te troškove plaća dužnik obaveze. Ovi troškovi nisu zanemarljivi,, a njih strukturno čine troškovi sudskih taksi, troškovi javnog izvršitelja i advokatski troškovi.
Kod postupka obezbeđenja, postoji vansudski postupak namirenja propisan Zakonom o hipoteci. U ovom slučaju se na osnovu založne izjave vlasnika nekretnine, koji je istovremeno i dužnik obaveze, pred Katastrom nepokretnosti pokreće postupak, zahtevom poverioca koji ima upisanu hipoteku. Ovakav postupka po sada važećim propisima, mora da se sprovede za 18 meseci.
Postoji i drugi vid obezbeđenja, koji je ustanovljen na osnovu odredbi Zakona o izvršenju i obezbeđenju. To je institut sticanje založnog prava na nepokretnoj i pokretnoj stvari po sporazumu stranaka. Naime, poverilac i dužnik prethodno zaključuju sporazum pred sudom, koji na osnovu toga donosi rešenje, i time vrši obezbeđenje potraživanja. Ovo obezbeđenje se potom upisuje u javnu knjigu. Ukoliko se obaveza koja je obezbeđena ne izmiri, u tom slučaju poverilac može tražiti da se „aktivira“ ovo obezbeđenje te da se time pristupi naplati obezbeđenog potraživanja.
Treba imati u vidu da i ove postupke inicirane kod suda, sprovode javni izvršitelji.
Ovo je u najkraćem, osnovni prikaz mogućnosti koje su našim pravom date poveriocu obaveze, u situaciji ako dužnik dođe u docnji sa izmirenjem svoje obaveze.