A NA KRAJU ŠVIGAR PUCA

Zanatlija koji je pleo kožne bičeve zvao se bičakdžija. Zanatlija takvih više nema ali su ostali ljudi koji znaju tajnu pletenja dobrih kožnih bičeva. Jedan od njih je Ervin Siveri iz Mužlje. Zanat je savladao učeći od starijih, a najviše – sam.

Dok je na ovim prostorima bilo konja, bilo je i bezbroj zanata i zanatlija koji su pravili predmete neophodne svakom ko je ovu lepu životinju imao. Tada je bilo kovača i potkivača, sarača, čizmara, sedlara… Danas je situacija potpuno drugačija. Nestali su konji, nestale zanatlije… Potkivača treba lupom tražiti, sarača više nema, sedlara… Oni koji su zanat ili veštine nasledili od svojih starijih, sada se ovim poslom bave iz hobija jer se od njega više ne može živeti.

Nema kočijaša baš kao ni dobrog čobana ili pastira bez dobrog biča.

Bičevi mogu biti vuneni, kudeljni ili kožni. Kudeljne i vunene bičeve pletu sami čobani, dok su kožni bičevi zanatske proizvodnje. Gornji deo biča je širi, to jest sužava se prema kraju, a na kraju se nalazi švigar, kojim se puca. Za držalje je pričvršćen metalnom alkom ili kožnim remenom.

Zanatlija koji je pleo kožne bičeve zvao se bičakdžija.

Zanatlija takvih više nema ali su ostali ljudi koji znaju tajnu pletenja dobrih kožnih bičeva.

Jedan od njih je Ervin Siveri iz Mužlje. Zanat je savladao učeći od starijih, a najviše – sam.

• Još kao mali želeo sam da imam dobar bič, a deda bi mi dao neki prut sa vezanim kanapom. Onda sam našao neki stari kožni bič, raspleo ga i polako učio kako se plete. Posle sam učio od pravih majstora iz drugih mesta, dobrih majsotra je bilo u Senti, iz drugih mesta na severu Banata, priča Ervin Siveri.

Za dobar kožni bič potrebna je prvo dobra koža.

• Bič je najčešće dugačak 2,5 metra i ima drveno držalje i na kraju švigar, kaže Ervin Siveri. Plete se od kožnih traka koje iskrojim iz table kože. Iseku se dugačke trake širine 4,5 milimetara. To nije lako pa sam morao da „izmislim“ i alat. Kad se iskroji, počinje pletenje i to oko kanapa, jer mora nešto da drži tu pletenicu. Ja sam se izveštio i ne treba mi puno vremena, ali to nije lak posao, pa mi je za jedan bič potrebno dva, tri dana. Naravno, ne radim ceo dan. I držalje sam pravim. I posebno ga ukrasim. Za svoj bič, na kraju držalja napravio sam malu potkovicu u drvetu. Sve je do kraja moj ručni rad. Na mestu gde se završava pletenje, iskroji se sirova kozja koža i obmota. Kad se koža osuši, to drži bič. Kod držalja se stavljaju kožni ukrasi, i po tome se razlikuju majstori. Tu dolazi do izražaja kreativnost svakog majstora, kaže Ervin.
  Do kože se danas izuzetno teško dolazi. Nekoliko kožara u Vojvodini, koje još rade, nisu zaintresovane da prodaju table kože, jer uglavnom sve što proizvedu ode u izvoz.

Svoje proizvode Ervin prodaje uglavnom na vašarima ali kako ručno rađeni bičevi predstavljaju ukras za one koji ih vole, dosta bičeva otišlo je u inostranstvo, od Amerike, Australije, Nemačke…

• Na žalost sve je manje potrebe za bičevima jer nema stoke, kaže Ervin. Ljudi vole da ih drže na zidu kao ukras. U Mađarskoj ima dosta manifestacija na kojima učestvuju jahači, pa se eto tako od zaborava čuvaju i bičevi. Kod nas ima manifestacija na kojima se puca bičevima, što je posebna veština, kaže Ervin Siveri.

Ko će naslediti njegovu veštinu, Ervin ne može da kaže.

• Imao sam nekoliko „učenika“, mladih koji su želeli da savladaju pucanje bičevima pa sam ih učio i ispletu sebi bič. No, entuzijazam kratko traje. Ipak se nadam da će jednom, kad odrastu, bar neka od te dece pokucati na moja vrata da obnovi znanje o pletenju bičeva. Tek da ostavimo ovaj zanat budućim generacijama, kaže Ervin Siveri.