Beli luk i žensko preduzetništvo
Parče bašte i češanj belog luka sorte “bosut” početak su priče o ženskom preduzetništvu porodice Mandić iz Banatskog Dvora, malog sela na teritoriji opštine Žitište.
- Baka je ljubomorno čuvala i sadila svake godine beli luk sorte “bosut”, sve radila svojim rukama a onda sam ja završila studije, vratila se u selo bez posla i mislila, šta je to čime bismo se mogli baviti, priča Tatjana Mandić, najmlađi član ženskog tima porodice Mandić.
Za početak, bili su tu zemlja i seme.
- Nismo imali mnogo para da uložimo u proizvodnju a nismo imali ni pomoć, samo ruke nas tri, nastavlja Tatjana. Onda sam se setila babinog belog luka, proširila deo bašte i krenuli smo u sadnju.
Beli luk, i to autohtona sorta „bosut“, u porodici Mandić je već bio kultura koja je imala važno mesto u bašti. Tatjana je, kao treća ženska generacija Mandićevih samo proizvodnju koja je već postojala, uozbiljila.
I prvi put ali i svaki naredni, svaki češanj belog luka prošao je kroz ruke tri generacije žena Mandić.
- Neprocenjiv je taj osećaj kad radiš nešto svoje i kad vidiš kako se redovi naziru u bašti. Površina na kojoj smo zasadili luk prve godine i sada je ista. Moja ideja je, i uspešno je realizujem, da proizvodnja bude tog obima da sve postignemo same, od sadnje do čišćenja, da svaka glavica i čen prođu kroz naše ruke. Nije jednostavno ni lako kada dođe vreme za bilo koju od faza proizvodnje, ali je isto tako lepo kada dobijem od kupaca povratnu informaciju da je moj luk za njih najbolji – priča Tatjana.
Ovogodišnja proizvodnja belog luka je stigla do mušterija, a kod Mandića je sve spremno za novu sadnju.
- Uglavnom smo sve prodali, a ono što je preostalo, ide u novu sadnju. Zemljište je spremno, pripremamo luk i uskoro krećemo sa sadnjom. Mi godišnje proizvedemo oko 150 kilograma belog luka. Nije nam važna količina koliko kvalitet, Jer, svaki kvalitetan proizvod nađe svog kupca. Nećemo odustati od proizvodnje bez tretiranja odnosno od zdravog uzgoja. Jeste teže ali se isplati. Zadovoljne mušterije vam nađu nove, a tu su i društvene mreže i uopšte se ne brinem za budućnost našeg malog ženskog preduzetništva – završava priču Tatjana Mandić.
