NIJE LAKO POČETI BIZNIS U SRBIJI
Nikola Kerleta nije imao dilemu: svoj život u svoje ruke, a dobra vremena moraju doći.
Nikola Kerleta nije imao dilemu: svoj život u svoje ruke, a dobra vremena moraju doći.
Mladi ljudi, nove ideje, tako bi se ukratko mogla ispričati priča o jednom zanimljivom poslu kojim se nešto više od godinu dana bavi Nikola Kerleta.
Njegova firma zove se „Truck food factory“ a u prevodu na srpski, Nikola se bavi uličnom hranom.
Nikolinu preduzetničku priču ispričaćemo u okviru predstavljanja novih članova Unije poslodavaca Srbije – Poslodavci Zrenjanina.
Oduvek sam sebe video u preduzetništvu, pre svega, u ugostiteljstvu, priča Nikola. – Sa ortakom sam pre nekoliko godina držao prvi vinski podrum u gradu, ali s obzirom da smo i ortak i ja imali primarne poslove, malo smo podrum zanemarili i posle tri godine se razlišli. Ipak, nije me ostavljala na miru ideja o hrani i piću i onda sam 2015., kada sam rešio da se zaista posvetim nekom svom poslu, odlučio da to bude nešto što nije tako često na ovim prostorima – ulična hrana. Dve godine sam istraživao kako je to rešeno u zemljama u kojima postoji velika tradicija i 2017. godine u Nemačkoj kupio kamion. Debitovali smo na „Kobasicijadi“ u Belom Blatu ove godine, odlično smo prihvaćeni i od tada stvarno počinje moja preduzetnička priča , kaže Nikola.
Kamion za uličnu hranu u svom sastavu ima mini kuhinju, roštilj, frižider, dakle sve što je potrebno sa posao sa hranom na ulici. Zbog toga što oblast pripreme i prodaje ulične hrane nije zakonski regulisana, zasada se Nikolin kamion može videti na festivalima.
Mi malo kasnimo u odnosu na Zapad. Problem sa postavljanjem kamiona sa uličnom hranom jeste lokacijska dozvola. Nju treba da izda lokalna samouprava. Nešto se radilo u Beogradu, ali i to više ne funckioniše ali postoji udruženje fud trakova koje se bori za sve nas. Ja verujem da će se i naši propisi prilagoditi svetskim tendencijama, jer je ulična hrana u Evropi a posebno u Americi ozbiljan, ozbiljan posao.
Izbor jela koja se pripremaju u fud traku zavise od prilike.
Ako smo na pivskim festivalima, pripremamo jela koja imaju veze sa pivom, sosove, kobasice u pivu. Negde se fokusiramo na kobasice. Važno je da hrana bude kvalitetna, sveža i da se brzo „izbacuje“, kaže Nikola i dodaje da su se opredelili da sarađuju sa lokalnim, zanatskim proizvođačima, pa kobasice nabavljaju u mesari iz Vojke, pivo iz kraft pivare Tron u Beogradu a pecivo iz pekare „Koča“ iz Zrenjanina.
Nikola kaže da nije lako početi biznis u Srbiji.
Bez početnog kapitala je jako teško. Ako ste početnik u Srbiji kredit je nemoguće dobiti, a država odmah traži svoje. Niste se ni okrenuli a dugovi se gomilaju. U Nemačkoj, na primer, prvu vas godinu dana puste da radite pa tek kad se stabilizujete, država traži da platite porez. Ipak, mi se borimo, dosada smo uspevali da održimo likvidnost a verujem da za uličnu hranu vreme tek dolazi i verujem u ono što sam počeo da radim, ističe Nikola.
Sa svojim fud trakom Nikola se sprema za Novembar fest u Novom Sadu, u pregovorima je sa Aviv parkom, a jedva čeka „Kobasicijadu“ sledeće godine.
Zrenjaninu je potrebno više festivala, više događanja na ulicama i tu vidim prostor za kvalitetnu uličnu hranu. Ja sam optimista i sigurna sam da naše vreme tek dolazi, završava Nikola svoju preduzetničku priču.
