OD BAKLAVA DO ČIZKEJKA

Poslastičarstvo, prema zvaničnoj klasifikaciji, spada u stare zanate. Nekada su poslastičari, osim sladoleda i kolača, pravili i bombone, alve, kretoše, a najveći deo onoga što je iz mirišljavih radionica izlazilo, radilo se ručno.

Poslastičarstvo, prema zvaničnoj klasifikaciji, spada u stare zanate.

Nekada su poslastičari, osim sladoleda i kolača, pravili i bombone, alve, kretoše, a najveći deo onoga što je iz mirišljavih radionica izlazilo, radilo se ručno.

Jedna od takvih poslastičarnica je i zrenjaninska poslastičarnica „Sport“. Na istom mestu, u ulici Kralja Aleksandra, radi već skoro 70 godina. Lep i hvale vredan jubilej obeležiće dogodine.

Početaka se seća Dželal Haliti, druga generacija čuvene zrenjaninske poslastičarske porodice Haliti.

• Moji roditelji i porodica mog strica došli su iz Čehoslovačke, i ovde počeli da se bave poslastičarstvom. Nekada je to bio sezonski posao u smislu da su leti pravili sladoled, limunadu, bozu a zimi ćeten alvu, karamele, bombone, salon bombone, ukrase za jelku… Kad su došli u Zrenjanin, angažovali su majstore odavde pa sam ja od svog oca učio da pravim orijentalne kolače a od majstora, koji je bio Nemac iz Petrovaradina, učio sam da pravim kolače koji su bili omiljeni ovde. Prvo krempite, šampite, pa redom, priča Dželal, koga Zrenjaninci znaju kao Đeleta.

Orijentalni kolači su, kaže naš sagovornik, oni koji se potapaju u šerbet. U poslastičarnici „Sport“ pravile su se baklave, tulumbe, sudžuk… Deo asortimana opstao je i do danas.

Ali, vrlo brzo Halitijevi su se orijentisali i na evropske kolače, krempite, šampite, minjone…

Nekada je postojao i poseban zanat koji se zvao bozadžija. To su bili ljudi koji su pravili bozu, nekada omiljeno bezalkoholno orijentalno piće.

• Moj otac je pravio bozu. Boza se pravi od kukuruznog brašna, belog brašna i vode. U određenoj srazmeri se pomeša i kuva, po 7,8 sati. To je težak ručni posao koji zahteva jednu prostoriju samo za to. Zrenjaninci su kod nas pili bozu, limunadu a voleli su i takozvani „špricer“ – pomešanu bozu i limunadu, priča Đele.

Ručno su se pravile i bombone, ratluk, alve…

Sve je to zahtevalo mnogo ručnog a vrlo često i teškog fizičkog rada.

Sećam se kako su sladoled pravili moji roditelji. Prvo ujutru idu u tadašnju pivaru odakle donesu led u specijalnim posudama. Onda se kreće u mešanje sladoleda, koje traje 2,5 sata a led se tanko struže i ubacuje. Kad je stigla struja sve je bilo lakše, ali mi i danas sladoled pravimo po istoj recepturi i za isto vreme, odnosno 2,5 sata, kaže Đele.

U vreme kada poslastičarstvo doživljava radikalnu transformaciju, Halitijevi se i dalje drže tradicionalnih receptura i postupaka. Koliko god je to moguće.

• Danas se na tržištu sve više forsira korišćenje takozvanih profesionalnih instanta, gotovih smeša za skoro sve. Mi smo prinuđeni da nešto od toga koristimo ali i dalje je 70 odsto proizvoda naših ruku delo. Kremove i i filove kuvamo, kore mesimo… Teško je odupreti se novinama ali tako je uvek bilo i tako će biti. Da li će poslastičarstvo kao zanat nestati, pred naletom industrajalizacije, ja sad ne mogu da kažem. Mi smo i dalje poslastičari a na istom mestu smo već 70 godina. Zrenjaninci nas vole i cene i to nam je jako važno, kaže Đele.