Paradajz od zlata

Gotovo svo povrće koje se gaji na otvorenom ali i ono u plastenicima, ove je godine dospelo ranije, obralo se ranije a prinos je prepolovljen.

Nezabeležena suša, nekoliko toplotnih talasa sa temperaturama iznad 40 stepeni, najezda insekata, sve to doprinelo je tome da je povrće bilo i lošijeg kvaliteta ali i skuplje nego prethodnih godina.

Omiljeno povrće, mada u stvari voće, paradajz, ove je godine sa većine njiva obran još sredinom avgusta, cena mu nije padala ni u jeku branja a ni kvalitet mu nije bio onakav na kakav su navikli i proizvođači ali i potrošači.

To je kultura koja je zbog dejstva spoljašnjih faktora pretrpela možda i najveću štetu.

O tome svedoči Olivera Mijatov, poljoprivredni proizvođač iz Taraša, koja se uzgojem paradajza na otvorenom bavi već dve decenije.

– Ove godine paradajz je imao manji prinos i bio je lošijeg kvaliteta. Velikim vrućinama i nedostatku vlage kod paradajza pridružili su se i insekti, kojih je bilo toliko da se mogao prskati svakog dana, što mi nismo radili. Rezultat je manji prinos i lošiji kvalitet, kao i ranije poslednje branje, koje smo na našoj parceli obavili u prvoj polovni avgusta, što se možda i nikad nije desilo, kaže Olivera Mijatov.

Mijatovi rasad proizvode sami a onda ga, posle Đurđevdana, rasađuju na njivi od oko deset ari.

– Ove godine smo rasadili 1.300 strukova, ali dosta ih je propalo u startu, što je još jedan fenomen u ovoj, vrlo specifičnoj godini u povrtarstvu – ističe Mijatov.

Već na startu povrtarima je život zagorčala najezda insekata.

– Posebna vrsta insekata koja napada plod dovodi do toga da paradajz izgleda kao da je posut zlatastim prahom. Zbog visokih temperatura i hroničnog deficita vlage, i pored zalivanja, plod u sebi nema dovoljno šećera, a to nije ukus na koji smo navikli kod paradajza – dodaje Mijatov.

Povrtari se dovijaju, prehranjuju biljku, dodaju posebne vrste đubriva, ali to je samo pomoć biljci da ne propadne.

– Počeli smo sa branjem prve nedelje jula. Brali smo češće nego prethodnih godina, jer se kvario na dršci, naglašava Olivera Mijatov.

Troškovi proizvodnje paradajza su veliki, svi inputi su poskupeli, od semene, dizela, đubriva…

– Kad pođemo u branje, sa dva – tri radnika, nas samo taj jedan dan košta četiri hiljade dinara. Cena je uvek odnos ponude i potražnje. Kupcima je skupo, a proizvođačima nedovoljno. Ono što je sigurno jeste da je ulaganje ogromno, a veliko je pitanje šta će se od toga vratiti, ističe.

Kompletnu proizvodnju Mijatovi prodaju na pijaci ili, kako se kaže, na malo, jer je to jedina mogućnost da im se rad i trud koliko-toliko isplate.

Poslednjih godina primećuju da su im mušterije na pijaci sve starije.

• Retko koja naša mušterija je mlađa od 50 godina. Mladi ne kupuju na pijaci, oni rade po ceo dan, a onda nedeljom obave kupovinu u marketima. I u našoj proizvodnji se mnogo toga menja. Starije mušterije traže novosadski jabučar i volovsko srce, a to sada retko ko proizvodi, jer te sorte ne mogu da stoje i da se čuvaju posle branja duže od dva – tri dana. Dolaze nove sorte, novi kupci, nove navike, a mi se moramo, koliko možemo, tome prilagoditi – zaključuje Olivera Mijatov.