POSAO SMO UVEK TRAŽILI, NISMO ČEKALI DA NAM DOĐE

Kada je pre 33 godine gospođa Ida Vencel rešila da ostavi stalan posao u jednom zrenjaninskom, tada društvenom preduzeću, i počne sopstveni biznis, osim najbližih koji su je potpuno razumeli, svi ostali su se krstili.

Kada je pre 33 godine gospođa Ida Vencel rešila da ostavi stalan posao u jednom zrenjaninskom, tada društvenom preduzeću, i počne sopstveni biznis, osim najbližih koji su je potpuno razumeli, svi ostali su se krstili.

• Tada, 80-tih godina, napustiti siguran posao do penzije i krenuti u nesigurne preduzetničke vode nije bilo uobičajeno, šta više tako nečeg skoro da nije ni bilo, pa moju odluku mnogi nisu razumeli, započinje svoju preduzetničku priču Ida Vencel, vlasnica salona „Tina“ . Ja sam bila sigurna u sebe kao što sam bila sigurna i u to da sam za privatan posao rođena. Nisam mogla da zavisim od drugih, da radim a da za to ne budem adekvatno nagrađena, da ideje koje sam imala ne mogu da budu realizovane. Imala sam mnogo više ideja i volje nego što je to zahtevao posao u društvenom sektoru. Istina, malo sam se pribojavala hoću li uspeti da zaradim u početku bar toliko koliko sam u preduzeću. Već prvog meseca zaradila sam pet puta više i tu je sva bojazan nestala.

Salon „Tina“ u gradu, Vojvodini a i šire svi znaju kao salon venčanica.

• Kad sam počinjala, istraživala sam čega u gradu nema i to su bile venčanice. Tada su oni koji su mogli, za venčanice putovali u Trst. Od početka do danas venčanice su naš zaštitni znak, ali to nije dovoljno. Zato šijemo kompletnu svatovsku opremu, narodne nošnje, kostime za pozorište, imamo mašinu za vez… Posao smo uvek tražili, nismo čekali da on nađe nas, kaže gospođa Ida.

U porodični posao uključeni su svi. Suprug Šandor bio je najveća podrška i najjverniji saradnik a kako su stasavali u posao su se uključivali i sin i snaha i kćerka. Polako stiže i treća generacija.

• Posao se mora voditi polako, strpljivo i temeljno. Naš salon je salon za modno šivenje. Uvek smo imali dobre majstorice, i prema njima smo se vrlo korektno odnosili. Zato su neke od njih sa nama i dvadeset i više godina. Trudili smo da imamo nešto što drugi nemaju, da se kvalitetom istaknemo…Pratili smo svetske trendove, putovali na sajmove, a po materijal išli na drugi kraj sveta, u Kinu, Indoneziju, Tajvan, priča Ida Vencel.

Još jedan od recepata za uspešno poslovanje i trajanje jeste finansijska disciplina.

• Kad se na kraju meseca vidi šta smo zaradili, ja sam uvek taj iznos delila na tri dela. Prvo se plate radnici i sve obaveze državi. Drugi deo je onaj potreban za naš život. A treći deo je onaj koji ostaje za dalja ulaganja. Tako sam radila od početka i tako radim i sada. To se u našem slučaju pokazalo kao vrlo dobra kombinacija, ističe Ida Vencel.

Voditi porodični posao velika je sreća ali i velika odgovornost.

• Uživala sam u tome što sam radila, što smo svi radili, kako smo napredovali i u tome što se u posao koji smo osmislili suprug i ja, a ja pokrenula, uključuju i naša deca i unuci. I danas jednako uživam kao na početku i verujem da držim korak sa savremenim trendovima. Obučila sam se i za rad na kompjuteru, bez toga danas posla nema. Moja poruka mladima bila bi: prepoznajte u sebi preduzetnički duh. Ako ga imate, strpljivo i vredno radite, uživajte u tome što radite i uspeh će doći. Ako preduzetnički duh nemate, nemojte ni da krećete, završava Ida Vencel, koja već 33 godine u venčanice oblači Zrenjaninke, Novosađanke, i neveste širom Vojvodine i Srbije.