Umesto na preslici, vuna na deponiji

Aleksandar Vijatov iz Tomaševca obavio je prošle nedelje veliki posao. Trojica iskusnih šišača, skinuli su sa Sašinih ovaca zimsko runo.

Saša u svom stadu ima 400 ovaca i ako je u proseku runo teško od dva do tri kilograma, to znači da je skoro tona vune završila na otpadu.

Jer, već deset godina, vunu u Tomaševcu niko ne otkupljuje a i kad je bilo nekih kupaca, cena vune bila je simbolična.

Za šišanje ovaca Saša je izdvojio skoro hiljadu evra a da od vune nije zaradio ni jedan jedini dinar.

• Ovce držim zbog jaganjaca i zbog subvencija, kaže Saša. Cena žive vage jaganjaca je sad vrlo dobra a nisu loše ni subvencije. Ovce su na paši cele godine, sada imam i čobana, što je prava sreća jer ni čobana nije lako naći. Ovčarstvo nije jeftino ali se i dalje isplati, kaže naš sagovornik.

Srce ga boli što vunu mora da baci ali, kako kaže, ovce da se šišaju moraju a o vuni bi trebalo da neko drugi povede računa.

Vuna iz Srbije je visokokvalitetna ali nikom ne treba. Sve je manje onih koji je dalje tretiraju, nema drndara, vunovlačara, tkalja, prelja i pletilja.

Stručnjaci kažu da je jedini način da se spreči bacanje i uništavanje vune, da država subvencijama podstakne otkup. Tim su putem krenule zemlje iz okruženja.

Jer, ne samo što je grehota bacati takav prirodni resurs kakav je vuna, nego je uništavanje vune i ekološki problem.

Vuna teško gori, pa se retko ko odluči da je zapali. Stočari je ili bacaju na divlje deponije ili zakopavaju. A struka kaže da je potrebno pola veka da se jedan pram sirove vune razgradi.

Dok se čekaju zvanični rezultati popisa poljoprivrede, procene su da u Srbiji trenutno ima oko dva miliona grla ovaca. To je više nego pre desetak godina ali daleko od vremena kada ih je bilo i više od tri miliona.

Do povećanja broja ovaca došlo je zbog subvencija države. Pomoć države sasvim sigurno dovela bi do toga da vuna više ne završava na đubrištu nego tamo gde joj je i mesto: u nekoj vunovlačari ili predionici.